Home / Saveti koje niste tražili / Može li ljubav da prestane da nam bude važna?
Može li ljubav da prestane da nam bude važna?

Može li ljubav da prestane da nam bude važna?

Veštački stvaramo inteligenciju, kloniramo, daljinski komuniciramo, krećemo se velikim brzinama, šaljemo u svemir (i ostavljamo) gomilu letećih objekata…ali nismo postali nadljudi, još smo isti oni Sumeri i Egipćani. Nejasne su tendencije koje će oblikovati budućnost kada su tehnologija, nauka ili umetnost u pitanju, ali potpuno izvesne kada je ljudska priroda. Dobar prijatelj je uvek dar, uzvraćena ljubavna veza blagodet, moćni je odnos roditelja i dece, sestara i braće. Može li ljubav da prestane da nas ispunjava, ako je epifenomen čovekove prirode?

Izlaženje i vraćanje sebi

Izrastanje u ličnost podrazumeva stalno samoorganizovanje. Bez obzira kako sadržajno bogato, autentično, adaptivno bilo naše ustrojstvo u nekom trenutku, novo iskustvo traži reorganizovanje. I to je jedna definicija života, to stalno kretanje i nastajanje novog.

Pri tome mi zapravo nikada nismo sami. Još od perioda odojčeta pokušavamo da postavimo granice našeg Ja, našeg unutrašnjeg svemira, tako što ih stalno testiramo izlazeći i vraćajući se. U tome nam je ljubav kao osećanje neophodan alat. Ostvarena ljubav je upravo mehanizam kojim mi otkrivamo realnu drugost (izlazeći iz sebe), ali otkrivamo i ono šta smo mi postali u toj koontogenezi (vraćajući se sebi). Iskustva ostvarenih ljubavi (prema majci, ocu, prijateljima, partnerima, deci) borave u nama kao slojevi naše ličnosti i oblikuju nas. Pa i kada se prepuštamo izolaciji, nismo sami. Društvene smo životinje, ne samo zato što živimo u zajednicama sa drugima, nego i zato što ti drugi žive u nama i kada više fizički nisu živi.

Mogli bismo da kažemo da u početku našeg života postoji relaciona, društvena matrica u koju smo, što je Hajdeger slikovito rekao „bačeni“, i u okviru koje treba da otkrivamo sebe. Tako nastaju unutar te matrice, ili iz nje ispadaju, kako god, psihe pojedinaca koje sadrže unutrašnje prostore koji su predmet subjektivnog doživljaja. U početku, ti unutrašnji prostori su mikrokosmosi u polju odnosa, ali sa stalnim pretvaranjem međuličnih odnosa u lična iskustva internalizovanjem. Onda se ta lična iskustva podvrgavaju pravilima i promenama i iz njih nastaju novi oblici međuličnih odnosa koji menjaju makrokosmos. To stalno zavrnuto međuzavisno preplitanje unutrašnjeg i spoljnjeg sveta je u formi beskrajne Mebijusove trake čija spoljna i unutrašnja strana se neprestano smenjuju i prelaze jedna u drugu. (Mebijusova traka je površina sa samo jednom stranom koju formiramo tako što usku, pravougaonu papirnu traku poluzavrnemo i njene krajeve spojimo).

Sposobnost za ljubav je, tako, od suštinskog značaja za naše psihičko zdravlje i životnu radost. Naravno, to ne znači da je ljubav esencija sreće, da ko voli ne oseća tugu, bol i muku. To ne postoji. Ništa nije neranjivo, ni mašina, ni robot, ni mrtva priroda, a ne čovek. Biti zdrav znači biti svestan i ranjivosti, ali živeti ljubav. Ali kad hoćemo da se zaštitimo od ljubavi, ustajemo protiv života i protiv sebe, blokirajući to preplitanje sa svetom, zaustavljajući reku života.

Složeni odnosi sopstva i drugosti

Samo onaj ko voli, osvojio je život. A svako se mora otvarati da bi voleo. Ako se zatvori i oklopi, realnost samo filtrirano ulazi i u unutrašnjem svemiru je prazno i sivo.

Kada ljubav struji iz nas i obasjava okolinu, sve je lako ako volimo prirodu. Možemo da volimo neku pticu na grani i da ne zavisimo od toga da li ona voli nas. Ljubav prema drugim ljudima je ranjiva, jer nije sve u našem osećaju, nego je ljubav i odnos, te je uzajamnost potrebna za potpunost. Eros i njegov blizanac Anteros. Rizik i ranjivost ljubavi je u sadržana u posebnosti druge osobe koja je van naše kontrole.

Snaga ljubavi se izražava i u njenoj moći da destabilizuje uobičajeni doživljaj sopstva. Pristajući da nas neko drugo biće uzbuđuje, uznemirava, lišava, draži, nagrađuje, odustajući od jednosti i samokontrole, poistovećujući se sa ritmovima i inicijativama drugosti, ostajući otvoreni za tuđi uticaj, postajemo ranjivi. Ne pomaže, nego odmaže, to što stalno smišljamo i mi i druga osoba magične načine kako da steknemo prevlast , kao izraz fantazija o svemoći. Potpunu vlast možemo da imamo samo nad predmetima, tako da ako se u ljubavi stigne u tu fazu, stigli smo zapravo u negaciju ljubavi.

Ljiljana Jerinić

Ljiljana Jerinić

Kada naiđemo na nekoga čija drugost nas privlači, neminovno upadamo u odnos sopstvo/drugost koji nam unosi pometnju. Sklonost da kontrolišemo taj doživljaj narastajuće ljubavi i osobu sa kojom gradimo odnos, obično spušta odnos na nivo strategija za sticanje osećaja lažne sigurnosti koje povratno guše ljubav. Održavanje nestabilnog osećaja zapravo daje ljubavi vitalnost! A naše upoznavanje različitosti i sličnosti druge osobe često nam donosi iznenađenje u vidu upoznavanja i nepoznatih svojstava nas samih. Naravno, i zavirivanje u sopstvenu unutrašnjost, našu neiskazivu intimnost, takođe nosi iznenađenje otkrićem prisustva drugih ljudi u nama. Sve je tako isprepletano u ljubavi i životu.

U ljubavi mi istovremeno imamo i nemamo drugu osobu, a i ona nas. Ljubav je neminovno riskantna, nema zaštite od toga. I kratka i dugotrajna veza je riskantna. Ljubav se stalno menja, jer se i mi i drugi ljudi stalno menjamo. Postoji samo iluzija sigurnosti. Život je komplikovan, nije dnevna bolnica.

Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik

Foto: sottounarcobalenodiluce.com

 

 

One comment

  1. Данко Б. Марин

    Љубав чаробница – тата од кевине пријатељице је рекао својој ћерки да се заљубио и да се жени, декоша преко деведесет година имао 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*