Može li ljubav da prestane da nam bude važna?

Veštački stvaramo inteligenciju, kloniramo, daljinski komuniciramo, krećemo se velikim brzinama, šaljemo u svemir (i ostavljamo) gomilu letećih objekata…ali nismo postali nadljudi, još smo isti oni Sumeri i Egipćani. Nejasne su tendencije koje će oblikovati budućnost kada su tehnologija, nauka ili umetnost u pitanju, ali potpuno izvesne kada je ljudska priroda. Dobar prijatelj je uvek dar, uzvraćena ljubavna veza blagodet, moćni je odnos roditelja i dece, sestara i braće. Može li ljubav da prestane da nas ispunjava, ako je epifenomen čovekove prirode?

Izlaženje i vraćanje sebi

Izrastanje u ličnost podrazumeva stalno samoorganizovanje. Bez obzira kako sadržajno bogato, autentično, adaptivno bilo naše ustrojstvo u nekom trenutku, novo iskustvo traži reorganizovanje. I to je jedna definicija života, to stalno kretanje i nastajanje novog.

Pri tome mi zapravo nikada nismo sami. Još od perioda odojčeta pokušavamo da postavimo granice našeg Ja, našeg unutrašnjeg svemira, tako što ih stalno testiramo izlazeći i vraćajući se. U tome nam je ljubav kao osećanje neophodan alat. Ostvarena ljubav je upravo mehanizam kojim mi otkrivamo realnu drugost (izlazeći iz sebe), ali otkrivamo i ono šta smo mi postali u toj koontogenezi (vraćajući se sebi). Iskustva ostvarenih ljubavi (prema majci, ocu, prijateljima, partnerima, deci) borave u nama kao slojevi naše ličnosti i oblikuju nas. Pa i kada se prepuštamo izolaciji, nismo sami. Društvene smo životinje, ne samo zato što živimo u zajednicama sa drugima, nego i zato što ti drugi žive u nama i kada više fizički nisu živi.

Mogli bismo da kažemo da u početku našeg života postoji relaciona, društvena matrica u koju smo, što je Hajdeger slikovito rekao „bačeni“, i u okviru koje treba da otkrivamo sebe. Tako nastaju unutar te matrice, ili iz nje ispadaju, kako god, psihe pojedinaca koje sadrže unutrašnje prostore koji su predmet subjektivnog doživljaja. U početku, ti unutrašnji prostori su mikrokosmosi u polju odnosa, ali sa stalnim pretvaranjem međuličnih odnosa u lična iskustva internalizovanjem. Onda se ta lična iskustva podvrgavaju pravilima i promenama i iz njih nastaju novi oblici međuličnih odnosa koji menjaju makrokosmos. To stalno zavrnuto međuzavisno preplitanje unutrašnjeg i spoljnjeg sveta je u formi beskrajne Mebijusove trake čija spoljna i unutrašnja strana se neprestano smenjuju i prelaze jedna u drugu. (Mebijusova traka je površina sa samo jednom stranom koju formiramo tako što usku, pravougaonu papirnu traku poluzavrnemo i njene krajeve spojimo).

Sposobnost za ljubav je, tako, od suštinskog značaja za naše psihičko zdravlje i životnu radost. Naravno, to ne znači da je ljubav esencija sreće, da ko voli ne oseća tugu, bol i muku. To ne postoji. Ništa nije neranjivo, ni mašina, ni robot, ni mrtva priroda, a ne čovek. Biti zdrav znači biti svestan i ranjivosti, ali živeti ljubav. Ali kad hoćemo da se zaštitimo od ljubavi, ustajemo protiv života i protiv sebe, blokirajući to preplitanje sa svetom, zaustavljajući reku života.

Složeni odnosi sopstva i drugosti

Samo onaj ko voli, osvojio je život. A svako se mora otvarati da bi voleo. Ako se zatvori i oklopi, realnost samo filtrirano ulazi i u unutrašnjem svemiru je prazno i sivo.

Kada ljubav struji iz nas i obasjava okolinu, sve je lako ako volimo prirodu. Možemo da volimo neku pticu na grani i da ne zavisimo od toga da li ona voli nas. Ljubav prema drugim ljudima je ranjiva, jer nije sve u našem osećaju, nego je ljubav i odnos, te je uzajamnost potrebna za potpunost. Eros i njegov blizanac Anteros. Rizik i ranjivost ljubavi je u sadržana u posebnosti druge osobe koja je van naše kontrole.

Snaga ljubavi se izražava i u njenoj moći da destabilizuje uobičajeni doživljaj sopstva. Pristajući da nas neko drugo biće uzbuđuje, uznemirava, lišava, draži, nagrađuje, odustajući od jednosti i samokontrole, poistovećujući se sa ritmovima i inicijativama drugosti, ostajući otvoreni za tuđi uticaj, postajemo ranjivi. Ne pomaže, nego odmaže, to što stalno smišljamo i mi i druga osoba magične načine kako da steknemo prevlast , kao izraz fantazija o svemoći. Potpunu vlast možemo da imamo samo nad predmetima, tako da ako se u ljubavi stigne u tu fazu, stigli smo zapravo u negaciju ljubavi.

Kada naiđemo na nekoga čija drugost nas privlači, neminovno upadamo u odnos sopstvo/drugost koji nam unosi pometnju. Sklonost da kontrolišemo taj doživljaj narastajuće ljubavi i osobu sa kojom gradimo odnos, obično spušta odnos na nivo strategija za sticanje osećaja lažne sigurnosti koje povratno guše ljubav. Održavanje nestabilnog osećaja zapravo daje ljubavi vitalnost! A naše upoznavanje različitosti i sličnosti druge osobe često nam donosi iznenađenje u vidu upoznavanja i nepoznatih svojstava nas samih. Naravno, i zavirivanje u sopstvenu unutrašnjost, našu neiskazivu intimnost, takođe nosi iznenađenje otkrićem prisustva drugih ljudi u nama. Sve je tako isprepletano u ljubavi i životu.

U ljubavi mi istovremeno imamo i nemamo drugu osobu, a i ona nas. Ljubav je neminovno riskantna, nema zaštite od toga. I kratka i dugotrajna veza je riskantna. Ljubav se stalno menja, jer se i mi i drugi ljudi stalno menjamo. Postoji samo iluzija sigurnosti. Život je komplikovan, nije dnevna bolnica.

Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik

Foto: sottounarcobalenodiluce.com