Tetka
Ne samo da je rašireno uverenje da starenjem telesnih funkcija se gasi ne samo seksualnost, nego i emotivni život, nego mnogi i žive to uverenje, te posle četvrdesete seks postaje dosadan, a ljubav otupi. Oni koji su u dugogodišnjim bračnim zajednicama će reći da je to „prirodan tok stvari“, jer je u mladosti „sve drugačije“. Da li je istina da je mladost vreme novih utisaka te se ljubav i seksualnost snažnije doživljavaju? Da li je ljubav psihička energija koja ima vrh u mladosti, pa onda je u padu, te život u starosti podrazumeva njeno odsustvo? Da li je star čovek ogorčen, bezosećajan i usamljen po definiciji? A ako je nekome „duša ostala mlada“, da li su ljubav i seksualnost u starosti drugačiji nego u mladosti?
Ljubav i seks
Seksualnost i sposobnost da se voli su dva različita procesa koja doduše idu zajedno, ali ih ipak treba razlikovati. Dokaz je da postoji seksualnost bez ljubavi, ali i oblici ljubavi bez seksualnosti.
Pogrešna uverenja su rezultat naših civilizacijskih pomaka. Dva su trenda unazad sto godina: prvo smo oslobađali seksualnost, a pošto smo u tome preterali (kao kod kretanja klatna), sada moramo da joj osporimo opštu dominaciju, jer je seksualnost postala začin svih naših aktivnosti i potisnula je ljubav. Seksualni razvoj je važan preduslov da se osećamo slobodnije i zdravije (posebno u Rajhovom smislu). Međutim, svi društveni odnosi se neće promeniti liberalizacijom seksualnosti. A nama je danas seksualnost postala toliko važna da smo je pomešali sa ljubavlju, izbrisali smo granice, pa često ne znamo da li volimo ili ne volimo, kad smo seksualno aktivni.
Naš potrošački mentalitet čini da i seksualnost konzumiramo kao užitak koji se u potpunosti ne doživljava. Upražnjavanje seksa danas tako ne donosi oslobađanje (i pored telesnog pražnjenja), jer ostaje unutrašnja skučenost, teskoba, prisilinost, osećaj nezadovoljstva i neispunjenosti. Razlog je u tome da ko razvije samo svoju seksualnost, a sposobnost za ljubav ostane nerazvijena, uvek zadržava jedan deo frustracije, jer ljubav i seksualnost nisu isto i ne mogu se zameniti.
Proces starenja
Iako je seksualnost više vezana za starenje telesnih funkcija, može da funkcioniše uspešno do kraja života. Šta je sa ljubavlju, da li je to psihička energija koja se razvija sa starenjem ili se gasi? Ako je sposobnost da se voli bazirana na sposobnosti da se svet i mi sami doživljavamo budno punim čulima, da li svakodnevna monotonija, stresovi i problemi nužno nas otupljuju?
Dete ljubav prema svetu i sebi razvija kroz čulna iskustva: leži u travi i oseća mirise cveća, posmatra oblake na nebu, pušta da mu zemlja klizi kroz prste, dodiruje koru drveta, na licu oseća dah vetra, čuje ptičju pesmu…. to su za njega trenuci kojima se predaje. Ne misli na sate, ni minute, na prošlost, budućnost. Oseća mir, zadovoljstvo, opuštenost bez napora. Da nije tako, ni seksualnost ni ljubav prema partneru ne bi mogla kasnije da se spozna, ostala bi na nivou nagona.
Odrasli kojima je glava puna novca, potrošnje, uspeha, statusa, imetka ili egzistencije, izgube senzitivnost, radoznalost deteta i mladih. Monotonija, jednoobraznost, stalno isti problemi iscrpljuju, te se često starenjem gubi i životnost. Čovek umire i emotivno, postaje ogorčen i ciničan. I seksualnost i sposobnost za ljubav tako popuštaju sa nesposobnošću da čulima opažamo svet na nov i svež način. Međutim, to nije neizbežan i prirodan tok stvari, nego je u pitanju životni stil, način života. Razvijena sposobnost za ljubav može čak da bude onaj faktor koji će emotivnom životu starih ljudi dati plus, a ne minus. Ljubav u starosti je podjednako sveža, intenzivna i usrećujuća kao u bilo kojoj fazi života.
Zrela ljubav
Ljubav je psihička aktivnost, osećanje, mišljenje, ponašanje koje se može učiti, vežbati kroz praksu i usavršavati. Ona sazreva polako, nije posledica nagomilanog saznanja, nego je i umetnost. Tako, u različitim fazama života ljubav je ista, ali ima i svoje specifičnosti. Prvo imamo potencijal, mogućnost za ljubav, ali živeći razvijamo sposobnost za ljubav.
Deca mogu spontano da doživljavaju ljubav, jer je to životni bunar iz koga se lako zahvata. Međutim, oni zavise od tuđe ljubavi u većoj meri od odraslih ljudi. Dok su bebe i ne mogu da prežive bez ljubavi odraslih osoba. Deca moraju da se ogledaju u drugima i da tako otkriju sebe u reflektovanoj slici. Odrastao čovek sa autonomijom ne mora druge da pita ko je. On može da preživi bez ljubavi, ne treba mu da traži sebe u drugome, jer se pronalazi u sebi. Međutim, čovek sposoban da voli, ne voli samo partnera, roditelje, decu, prijatelje, nego i život uopšte. Zato je ljubav osećanje koje nam je potrebno do smrti.
Kako starimo, sve češće nam se dešava da nam umiru voljeni i ili se sa njima rastajemo. Sposobnost za ljubav nije nestala kada nestane osećaj blaženstva. Iako je tuga zbog gubitka ljubavi intenzivno osećanje, ona nas na kraju odveže od osobe koju smo izgubili, ne uništivši našu sposobnost za ljubav. Ljubav se uvek iznova može otkrivati, jer je znak duševne svežine. Sposobnost za zrelu ljubav uključuje i sposobnost da se preživi izgubljena ljubav. Razvijena, ali i očuvana sposobnost za ljubav je zato znak psihičkog zdravlja u svim fazama života.
Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik
Foto: vivreenresidence.com
