Home / Saveti koje niste tražili / Odbrana vanvremenosti
Odbrana vanvremenosti

Odbrana vanvremenosti

Mnogi danas biraju da preživljavaju u svom malom svetu, jer im se ne dopada savremeni životni prostor. Da li je to vid bežanja od realnosti? Da li se tako zaista i pobegne? Ne ostavlja li posledice, čak i kada je pod plaštom bavljenja večnim temama, „neutralnom“ naukom i umetnošću? Može li se preživeti čitav život, a da se ne formira i izjašnjava stav o aktuelnim društveno-političkim temama, da se ne slušaju vesti ili ne čitaju prve strane dnevnih novina? Da li se može biti “neko” bez socijalnog uspeha (svaki peti stanovnik u Srbiji je nezaposlen)? Može li da se ostane vanvremen?

Najteža optužba

Svaki intelektualac koji ume da misli, može da uoči induktivnim putem zakonitosti ponašanja struktura moći. Bez obzira kako se deklarišu (levo-centar-desno), sve političke strukture se ponašaju na jedan (isti) način kada se bore za vlast, a na drugi (isti) način kada su na vlasti. Nažalost, svi se manje bore za pozitivne programske ciljeve, koji su jasnije uobličeni samo u vreme izbora, a više protiv neistomišljenika.

Sa jedne strane, svaki autentični intelektualac je ostrvo. Ima svoju unutrašnju motivaciju, autohtonu moralnost, integritet, uravnoteženost i harmoniju u sebi i toleranciju prema drugačijim stavovima, sa humanističkim uverenjima i bez potrebe da postigne bilo kakvu premoć nad ljudima. Sa druge strane, ekonomska i politička premoć je u korelaciji sa uspehom u nekom sistemu. Vekovima se zato ponavljaju obrasci da su u vladajućim strukturama prosečni ili ispodprosečni ljudi, ali sa iznadprosečnom agresivnošću da nametnu svoja viđenja. I sa najviše životne energije usmerene ka diskreditovanju neistomišljenika. Metod borbe sa neistomišljenicima je po logici najteže optužbe. Uvek se računa na široke slojeve konformistički orijentisanih masa, koje ne misle svojom glavom i koje svoju sigurnost jedino vide spolja u autoritetima i u sistemima. Zato je dovoljno da se kampanja tako postavi da se neko okvalifikuje kao osoba koja ugrožava osnovne vrednosti neke grupe. Time se praktično širokim slojevima šalje poruka da je to osoba koja dovodi u pitanje izvesnost njihove egzistencije.

Pošto je ovo pre svega, psihološki tekst, koristiću se psihološkim generalizacijama i reći ću da će svaki autentični intelektualac nastojati da pobegne iz (patološke) društvene Igre: Progonilac-Spasilac-Žrtva. Time će izbeći direktnu konfrontaciju. Posledice su da će manje pametan i manje obrazovan i sve manje… uslovno pobediti, dok će intelektualac “pobeći” u svoj svet i time sebi “uskratiti” društveno priznanje uspeha. Da li je to pogubno za njegovo mentalno zdravlje (o društvu neka govore sociolozi)? Može li se voljno izaći iz trke, iz takmičenja? Da li je samo društveni uspeh dokaz inteligencije i sposobnosti?

Pad individuuma?

Ako pogledamo istorijski razvoj društva, uočićemo kako kritičko mišljenje nikada nije bilo dominantan model. Pojedinci koji su tako mislili i u srednjem veku, bili su malobrojni gotovo kao i danas. „Realnu politiku“ su, po pravilu, vodili moćnici koji su predstavljali/“štitili“ interese širokih masa, trudeći se da uvek te mase budu osiromašene i bezvoljne, jer su onda u formi „stada“. Zato, verujem da danas nije ništa veća, a ni manja apatičnost, pasivnost i robovanje grupnim standardima, nego što je bila u dalekoj prošlosti. Apatičnost širokih masa je bezvremena.

Takođe, verujem da autentičan intelektualac ni danas nema manji, a ni veći izbor kako će da živi, bez obzira što se ovo doba opisuje kao doba svetske ekonomske krize. Možda su nam se, doduše, pojmovi životnog standarda promenili, pa ranije ni kraljevi nisu očekivali parno grejanje i toalet sa tekućom toplom vodom, gedžete i bar dva puta godišnje putovanje, ali i danas autentični intelektualac u proseku gore živi nego autentičan predstavnik vladajućih struktura. Ništa novo. Zaključujem da se savremeni individuum nije korenito promenio u biću. A put ka autonomiji je vanvremen takođe.

Dozvola za neuspeh

Šta uraditi u situacijama kada je neuspeh izvesniji od uspeha: nema posla, egzistencija je ugrožena, želje su nerealizovane… Kako ne reagovati katastrofično u takvim uslovima života? Ima li smisla psihoterapija u takvim trenucima?

Prvo, moramo da shvatimo da životna pobeda i socijalni uspeh nisu isto. Kada psihoterapeut pokušava da pomogne nekome da se kreće ka svojoj autonomiji, on proverava njegov životni skript, odnosno nesvesni plan, logiku koja određuje svesne izbore i trasira nečiji život. Ukoliko neko nije dobio dozvole, koje će ga voditi u konstruktivan razvoj, u procesu terapije ih dobija (to je vid intervencije). Sem dozvola za postojanje koja je bazična , proveravaju se i druge dozvole: da se misli na originalan način, da se bude blizak sa drugim ljudima, da se život smatra smislenim i vrednim življenja, da se bude uspešan, ali i neuspešan….Ako se vratimo toku misli iz predhodnih poglavlja ovog teksta, čini se da je nemoguće spojiti uspeh i autonomiju. Paradoks je samo prividan, jer životni pobednici ne moraju da budu i društveno uspešni!

Takođe, sposobnosti i društveno priznat uspeh nisu isto. Fantazije o uspehu, o herojskom poduhvatu, o slavi su često samo naše endogene odluke koje smo doneli kao deca, kako bismo pobegli od osećaja bezvrednosti ili nedovoljne vrednosti. Uspeh tako treba da obezbedi da se „niko“ oseća kao „neko“! Ako znamo da imamo pravo da budemo zadovoljni i kada nismo uspešni po društvenim merilima, nećemo imati imperativ uspeha, a ni zabranu na neuspeh. Imamo pravo da grešimo, da budemo lošiji od drugih, da nešto ne možemo. Nije istina da će nas voleti samo ako budemo poslovno uspešni. Uspeti iz inata, zanemarivši pri tome sve druge aspekte života: porodicu, prijatelje, svoje zdravlje je život u antiskriptu,koji je kao hod po žici, fanatizam bez stvarne životne pobede.

Nisu istina, ne važe, pogrešna su uverenja (kontaminacije po TA rečniku) sledeći stavovi: „Ako sam neuspešan/nezaposlen ja sam glup i nesposoban”; „Samo je uspeh dokaz inteligencije i sposobnosti”; „Životni pobednici su socijalno uspešni”! Izbegnimo prisilu uspeha i depresiju neuspeha. Kako?

Ljiljana Jerinić

Ljiljana Jerinić

Napravimo razliku između ličnog zadovoljstva i uspeha , između ličnog doživljaja uspešnosti i socijalnih kriterijuma uspešnosti. Kada nam ne ide u jednoj sferi, sagledajmo uspeh u drugim aspektima života, koji su nam možda i važniji. Ne poredimo se. Nije važno gde je ko na društvenoj lestvici od naših poznanika ili javnih ličnosti. Mi smo svet za sebe! Vredna smo ljudska bića koja su zadovoljna sobom i onda kada nismo prvi, najbolji u nečemu. Imamo pravo da budemo zadovoljni sobom i životom i onda kada smo društveno neuspešni!

P.S. Znam da smo siromašni, ali Zavod za zapošljavanje bi mogao nezaposlene psihologe da angažuje da rade sa armijom nezaposlenih, kojima sigurno treba i psihološka pomoć! Naravno, ta institucija, kao i mnoge kod nas se smatraju uspešnom ako su dobro činovnički, birokratski organizovane, a to zaista jesu. Uvek brinemo više o formi, nego o suštini. Ovim tekstom dajem dozvolu za neuspeh svima koji su u redu da se prijave na šalterima, jer za mene nisu samo broj, već vredna ljudska bića!

Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik

Foto: modafinilshop.biz

One comment

  1. da upravu ste ali mi ovo vreme koje zivimo , racunamo a ne brojimo a svest je drustvene to jest sistemska i ko je kako vidi zna svako za sebe. a mamnjina sto bori za pravdu voli svoju patnju i zivi i uziva u njoj. … ja nemam skole sistema nemam ni druge skole samo svoju skolu zivotnu i niko mi je promeniti nemoze. Oprostite a dali neko vama moze promeniti profesiju ili svest vaseg znanja svatanja verovanja. danasnji intelektualac nezna nista vise nego ove strane sto se listaju klikanjem. prava nema samo uslova …. neznam kolko ma svatate ali iz predh nadicili ste intelekt svoj .. ja svoju majku voleo i oca njih nemam ja samjos uvek dete koje ima decu. ja sam zeleo skolu al sam dobio pismo i puska otadzina me zove…posledice svega neda… osiguranje da se lecimo onemoguceno kao i mnogo sta jos. prikrstio i molio u sebi i jedini pomogao u zivotu, i kolko god sam gresan jos zivot volime. DRUGI bi da mi sudee izmisljaju prava i pisu stihove…ja samo slobodno zivim od dara sa neba i darujem ga drugima prenosim na potomstva a nesmem slobodno ni da govorim ..

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*