Home / Saveti koje niste tražili / Zlatno doba detinjstva
Zlatno doba detinjstva

Zlatno doba detinjstva

Razdoblje od treće do devete godine života je ono na koje obično mislimo kada kažemo detinjstvo. Pre toga, dete je bilo beba, posle toga ulazi u uzbudljiv predpubertet. Iako naizgled miran životni segment, pun sanjarenja, pesmica i igre, to je ključni period za oblikovanje ličnosti. Bliskost sa decom daje roditeljima moć, te je njihova odgovornost da dete izraste u fizički i mentalno zdravog odraslog presudna.

Roditeljski tim koji dobija

Stabilnost prostora čini dete stabilnim.  Idealno bi bilo da dete ima pred očima složan bračni par. Ne možete  čas biti roditelj. a čas ne. Roditeljstvo je stalni, naporni posao. Kada se jedan roditelj umori, drugi bi trebalo da preuzima uspešno akciju, sinhronizovano, kao najbolje naštiman mehanizam.  U praksi se retko porodična dinamika odvija bez  problema, ali, ako su odnosi  između roditelja harmonični, to se reflektuje i na atmosferu, te se osećaj topline kućnog ognjišta postiže lako. Nažalost, statistike kažu da je sve više samohranih roditelja koji pokušavaju da supstituišu partnera koji nedostaje baka-deka servisom, ili tetkama, ujacima, ili privremenim partnerima. „Pregorevanje“ samohranog roditelja, kao i propusti u vaspitanju deteta, su češći u nepotpunim porodicama, ali nije nemoguće postići optimalnu sredinu za podizanje zdravog deteta ni u takvim uslovima. Za zdravlje je dovoljan bar jedan stabilan, topao, „pravi“ roditelj, odnosno odrasla osoba.

Idealno za dete bi bilo da raspuste provodi u okvuru porodice; da kad dođe iz školice/škole ga čeka odrasla osoba; da postoje porodični rituali –zajednički obroci, proslave i strukturisane svakodnevni ritmovi; da se jasno zna šta se sme, a šta ne za koji uzrast, jer je sloboda postepeno dozirana; da  dete ima svoj ugao i svoje igračke; da ima pravo na tišinu i buku; da probleme, teškoće, ali i uspehe, radosti ima sa kim da deli….Nega deteta znači ne samo zadovoljenje potrebe za hranom, čistoćom, snom, nego i za kretanjem, ritmom, boravkom u prirodi, na svetlosti i suncu, sve do želje za otkrivanjem novog i učenjem.

Potencijalni problemi ovog uzrasta

Ortopedski  problemi: ravni  tabani, iks noge, hod spoljnom stranom stopala, ispupčeni stomak sa ugnutim donjim delom do lopatica koje štrče, preko problema sa vidom i sluhom, znače da deca ovog uzasta traže stalno praćenje i intervenciju. Predominacija leve ili desne strane: oko, ruka, noga se takođe dešavaju u ovom periodu. Današnja shvatanja  smatraju da ne treba vršiti reedukaciju, jer levorukost ne znači i nespretnost. Zar Đokonda nije slikana levom rukom?

Kada posle pete godine, dete nije uspostavilo kontrolu mokrenja, onda govorimo o enurezi. Ako smo otklonili postojanje anatomskih malformacija, onda će strpljenje roditelja biti na testu, jer je enureza najčešće regresija (vraćanje unazad) ili agresija prema nekom od bližnjih, odnosno reakcija na neku promenu u porodičnoj atmosferi, na preteranu strogost ili blagost… Enureza traži razumevanje uzroka, a nekada i odluku da se pritisak odloži, jer je bolje prljanje posteljine, nego  dalje opterećenje deteta.

Laganje na ovom uzrastu je uvek akt adbrane. Kada je dete malo, ono ne razlikuje realnost od uobrazilje i laganje je samo deformisanje činjenica ili fabuliranje. Tada se ne interveniše. Međutim, kasnije dete laže kada želi da izbegne neprijatnost i tada mu treba pokazati da laž ničemu ne služi; ili kao lek zbog osećaja niže vrednosti, pa mu treba naći aktivnost u kojoj će biti uspešno da bi mu to podiglo samopouzdanje. Ako dete stalno laže, nešto nije u redu između deteta i okoline, te treba otkriti šta. Najgore je kada dete laže jer imitira odrasle. Koga onda prvo korigovati?

Dete koje krade na ovom uzrastu, to radi najčešće zbog osećaja niže vrednosti, da bi zadivilo druge, ili je opsednuto strahom ili nekom nedozvoljenom željom. Kontraproduktivno je stalno sumnjati u dete, odmah ga osumnjičiti čim nešto nestane, kritikovati biće“Ti si lopov!“ ili pretiti domom za prevaspitavanje. O krađi se otvoreno razgovara, kaže se „Imam poverenja da se ovo neće ponoviti“ i pomogne se  detetu da u nečemu bude uspešno.

Dete može da se ponaša kao beba, iako to više nije. Ako nije regresija zbog nekog traumatskog događaja npr. rođenje brata ili sestre, pa je u pitanju način kako bi se privukla pažnja i nežnost roditelja, onda se dete tako ponaša jer ga tretirate kao bebu: tepate mu, obožavate ga, radite sve umesto njega…Pre svega, nemojte da zamenjujete dete u svemu što ono samo može prema uzrastu da uradi!  Ne treba da se ponašate prema njemu kao prema odraslom, nego kao prema detetu određenog uzrasta.

Za sporo dete je sličan savet da se naoružate strpljenjem i ne radite ništa umesto deteta, što bi ono moglo samo. Rasejano, mlitavo, nemarno dete, koje ne usklađuje svoje pokrete niti se konentriše na jedan predmet, te retko neki posao uspešno obavi, traži mali pritisak, ali bez ismevanja sporosti. Ako se takvo ponašanje javlja samo u određenim situacijama, videti šta je u pitanju i zašto takav otpor.

Stidljivo dete koje se stalno kontroliše i strepi od suda odraslih, treba uzeti u naručje, ohrabriti ga u aktivnostima koje nisu grupne (crtanje, muzika i sl.) Pokazati mu kako da se brani i izbegne napad, potruditi se da mu pokažete da je život lep i opušten.

Srdito dete ima obično obrazac ponašanja nekog ukućana kao imitaciju ili jednostavno nije saniran temper tantrum ispad koji kreće sa dve godine. Naravno, mogući su i teži uzoci, kada treba da proverimo EEG. Tada bes jakog intenziteta naglo nastaje bez nekog jasnog motiva i isto tako naglo prestaje i prelazi u sanjivost.

Nervozno i nestabilno dete je široka kategorija, gde se svrstavaju i normalno nemirna deca (dete nije stvar), nestabilnost zbog plašljivosti ( kada treba otkloniti uzrok) ili je razmaženo (nisu mu jasno postavljene granice). Detetu sa tikovima ne treba tražiti da prekine voljno ovu aktivnost, već  mu pokazati razumevanje, dobro raspoloženje i ljubav, jer je u nekom konfliktu sa okolinom, ili je nečim preokupirano: umor, strah, agresivnost, ljubomora…I grickanje noktiju pokazuje uznemirenost i vezano je za nešto traumatično: polazak u školicu, osećaj nesigurnosti, krivicu, neuspeh.  Sisanjem palca  se dete nekad čak do devete godine koristi da bi se umirilo. Nagraditi ga svaki dan kad to ne čini, ali ne praviti dramu oko toga.

Ljiljana Jerinić

Ljiljana Jerinić

Ovo je period kada treba konsultovati logopeda ako dete loše izgovara pojedine glasove, naročito ako to ostane i posle pete godine. Takođe se sa stručnjacima konsultovati i kod  mucanja.

Oko četvrte godine nastaje „šupalj“ prostor između deteta i roditelja, roditelj više nije dovoljan,vreme je za kolektiv. Tu prvu separaciju, najčešće sabotiraju sami roditelji, jer oni nisu spremni za odvajanje.  Školica je za dete unapređenje, tamo će naći nove prijatelje koji nisu ukućani, steći će navike rada u grupi, podučavaće ga stručne osobe. Roditelj treba da bude ponosan što mu dete nije više beba, što je doraslo za školicu, zato treba da ohrabri dete u svakom koraku koji znači osamostaljivanje i sazrevanje. Uostalom, nismo rodili decu  da vode naš život, nego svoj!

Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik

Foto: nonsprecare.it

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*