Tetka
Nema strogih granica između delinkvencije i nedelinkvencije, mada govorimo o “nama” i “njima”. Protekle decenije često su nas dovodile do ruba jer je potpuno pošten način zarađivanja i preživljavanja bio/ostao skoro nemoguć. Da li ste se nekada švercovali u autobusu? Pisali čekove bez pokrića? A plaćanje kirije i struje, kako stojite sa tim problemom? Preprodaja? Dilovanje? Gde je granica? Život se teško ugurava u kategorije. Ipak, postoje važne razlike u prekršajima. Nismo svi podjednako grešni i ne treba svi da isto odgovaramo. Niti smemo da okrećemo glavu od ovog problema. Kršenje pravnih, moralnih normi, kao i antisocijalno ponašanje, ako je suditi po krimi rubrikama u vestima je u porastu, posebno kod maloletnika. Šta se tu može učiniti? Da li važi “jednom lopov, uvek lopov”? Da li je delinkventni način ponašanja neka vrsta zavisnosti?
Epidemiologija
U svakodnevnom govoru se delinkvencija vezuje za mlade, a kriminal za odrasle. Što se tiče statistike, izdvajaju se maloletni počinioci krivičnih dela i od 1960. do sada je zabeležen izuzetan porast uz izvesne periodične oscilacije (stagnacije i padovi su oko 1987. i 1995-2000 -izvor: Ljubiša Jovanović, 2003). Naravno, u pitanju su uhvaćeni počinioci. Takođe, ne treba da se zaboravi da je natalitet u opadanju, te brojčani porast u tom smislu ima veću specifičnu težinu. Ono što još više brine je da je prestupništvo mladih po vrsti prekršaja u ekspanziji, jer se ranije to odnosilo uglavnom na džeparenje, tuče i sitne krađe, a danas su u pitanju ozbiljna krivična dela. Izuzev teškog privrednog kriminala, nijedan oblik krivičnog dela odraslih danas ne izostaje kod mladih. I još jedan zastrašujući trend postoji, a to je snižavanje uzrasta kada mladi počinju antisocijalno da se ponašaju.
Mladići i dalje preovlađuju u izvršavanju krivičnih dela sa primenom fizičkog nasilja, devojke saučestvuju. Njihovo asocijalno ponašanje je pre u sferi seksualnosti sve do prostitucije. Sponzoruše su u zoni prefinjene prostitucije, te se pravno tolerišu, iako svojim načinom života su bliske svetu prestupništva.
Uzroci
Britanski psiholog Siril Bert (1925) naveo je čak sedamdeset uzroka: nasleđe, prenatalno iskustvo, kongentitalna oštećenja, siromaštvo, poremećeni porodični odnosi, defektna roditeljska disciplina, vršnjaci, nestrukturisano slobodno vreme, dostupnost mesta gde se vrše krivična dela, odstupanja u razvoju, mentalni deficit, nestabilni afekat, životni događaji kao povod..… U tom smislu se može pre govoriti o uslovima ili faktorima, nego o uzrocima delinkventnog ponašanja. Faktore bismo mogli da razvrstamo u tri kategorije: biopsihološke karakteristike ličnosti, porodične i interpersonalne, i šire društvene faktore.
Hipoteza o rođenom zločincu je prevaziđena. Genetika sama po sebi ne vodi delinkvenciji. Govorimo samo o naslednim osnovama za određenu strukturu i o ranom razvoju kao sklonosti da se reaguje na takav način. Genetika se inače izvlači kao adut onda kada želi da se izbegne odgovornost. A suočavanje roditelja sa problemom je upravo prihvatanje sopstvenog dela odgovornosti ( ne i krivice). Iako se problematično ponašanje ne može jednostavno zabraniti, ipak je broj prestupnika manji u porodicama gde postoje pravila i strogost. Neprincipijelno popustljiv roditeljski stav deca obično tumače kao nezainteresovanost, nebrigu i nevoljenost. Roditelji, danas zastrašeni okruženjem, često lutaju između liberalnog i autoritarnog vaspitnog stila, zaboravljajući da pokažu svoj ljudski aspekt i nudeći nedoslednu, hladnu figuru kao loš model identifikacije. Sa krhko formiranim idealom, deca ulaze u adolesentni period i lako postaju mete osoba koje nisu za uzor.
Psiholozi će često isticati da je antisocijalna adaptacija ličnosti rezultat određenog vaspitnog stila. To je tip šarmantnog manipulatora. Problem sa ovom adaptacijom ličnosti je što vole da manipulišu, kontrolišu i nadmudruju druge ljude. Rano su zaključili da svako mora da se bori za sebe i da ne treba verovati nikom. Njihovo odrastanje bilo je obeleženo prezaštićivanjem koje je prekinuto, što su doživeli kao napuštanje, pa su tako odlučili da prežive uprkos napuštanju. Najveća fantazija im je da imaju moć, status, uticaj i da zarade dosta novca, tako da nikada više ne moraju da zavise ni od koga. Zbog takvih zaključaka imaju problem sa bliskošću: iako žele da budu intimni i bliski, ponašaju se kao da im nije potreban niko. Sa svetom komuniciraju kroz ponašanje i to je zona u koju investiraju najviše energije. Njihovo ponašanje može da bude aktivno agresivno.
Ne možemo izbeći ni društveni milje: ratno okruženje, dostupnost oružja, pozitivno predstavljeni medijski krimi uzori i da je ovaj profil ličnosti često u previranju poželjan za političke i druge društvene strukture. Šarmantni manipulator je onaj koji je opasan i smeo te ulazi u istoriju i čitanke kao heroj, ako je na pravoj strani u pravom trenutku. Zato priča o antisocijalnom ponašanju nikada nije samo crna.
Ja nemam problem, ti ga imaš sa mnom
Teškoća u radu sa delinkventima je i njihova životna pozicija: Ja sam OK, ti nisi OK. Zašto bi oni želeli da se menjaju ako veruju da je njihovo ponašanje opravdano? Prvi korak u radu je sagledavanje da takva pozicija je samo maskirani stav: Ja nisam OK, ali si ti gori od mene. Tek prihvatanjem da imaju problem, možemo nešto da promenimo.
Psihoterapija u ovoj oblasti je većim delom grupna porodična. Delinkvencija, više nego neki drugi poremećaji, je odraz porodične neadekvatnosti. Koriste se razne tehnike: od psihoanalitičke, geštalt, transakcione analize, bihejvioralne…u prvoj fazi. U fazi rehabilitacije se osnivaju klubovi podrške, uključuju se umetničke i sportske radionice, slično kao u radu sa svim bolestima zavisnosti. Put oporavka je dug i neizvestan, ali nužan i nesumljivo vredan. Statistike ovde zvuče utešno: 80% maloletnika koji prvi put prođe sudski postupak nikada više se ne pojave pred sudom u svojstvu prekršioca kao maloletnici (Lj.Jovanović “Delinkvencija”, Beograd, 2003. str. 55). Znači, nade ima. A kad ima nade, ima i načina.
Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik
Foto: l-olivier.org
