Home / Saveti koje niste tražili / Religiozni sentiment
Religiozni sentiment

Religiozni sentiment

Objekte i zbivanja koje nam izazivaju divljenje i čuđenje doživljavamo kao velike, moćne, misteriozne i van mogućnosti shvatanja. Ako taj doživljaj prati osećaj bespomoćnosti, može se javiti i osećaj straha i strepnje. Ukoliko je moćan objekt udaljen, nepristupačan, pa iako dobronameran uzvišen, onda se dodaje i komponenta svečanog poštovanja i potčinjenosti, tj. strahopoštovanja. Ovaj sled prirodno vodi ka religioznim emocijama. Većina psihologa razvila je svoj lični odnos prema religiji, što nije obavezivalo sledbenike da prihvate isti stav, te je to dalo nedogmatičnost psihološkoj misli. Psihologija se inače ne bavi valjanošću teoloških ili ateističkih tvrdnji, već psihološkim okolnostima religioznog poimanja, što joj daje mogućnost da o ovoj temi ne mora da govori “u rukavicama”.

Počeci

Osnivač pragmatizma, empirijske i eksperimentalne psihologije, Viljem Džejms (1902) bio je religiozan i jedno od svojih dela je posvetio psihološkoj kompleksnosti religioznog sentimenta. Religiozna ljubav, religiozni strah, religiozno divljenje i druge emocije koje religiozni objekti mogu na smenu da izazivaju, po Džejmsu, ne znače da postoji jednostavna religiozna emocija kao posebno mentalno stanje, već samo opšti rezervoar emocija koje religiozni objekti koriste.

Instrumentalisti, bihejvioristi i neobihejvioristi, religioznost shvataju kao proizvod procesa učenja, kao i bilo koji mentalni sadržaj. Izuzetak je kombinacija bihejviorizma i protestantizma, H. Link (1936-45), koja je govorila o neophodnosti povratka religiji kao osnovi ličnosti (sa 40 izdanja ova knjiga je jedno od najtiražnijih dela iz psihologije).

Pavlov je bio religiozan, ali je smatrao da njegovo učenje niti osporava niti dokazuje realnost čovekove religioznosti (zvanična sovjetska psihologija je bila areligiozna i ateistička).

Univerzalnost, rano javljanje i sličnost obrazaca religioznih osećanja često je vodila ka zaključivanju da postoji opšti genetički obrazac. Genetsko-strukturalističke psihologije su ispitivale razvoj pojma o Bogu. Prva faza je intuitivna (do 7-8 god), druga konkretna (do 13-14 god) i treća je formalno operacionalna. U razvoju jezika se to izražava kroz faze atribucije, personalizacije do internalizacije (sa 15-16 god). Ista škola naglašava da postoji paralelan razvoj moralnosti i shvatanja boga, a to jeste jedno od suštinskih pitanja: “Zašto biti dobar, ako nema Boga?”

Reluzija

Najopštija i najspornija tumačenja daje psihoanaliza. Za problem religije se Frojd zainteresovao još 1907. kada je otkrio podudarnost između prisilne neuroze i religije. Kasnije u knjizi Totem i tabu baveći se nastankom praoblika religijskih zabrana, smatra da je religija rezultat osećanja krivice usled praubistva oca-tiranina. Današnjem čoveku religija tako pruža mogućnost da ispolji svoju čežnju za ocem, pokornost i strahopoštovanje i time iskupi pragreh. Zašto ljudi, uprkos očiglednoj nerazumnosti, hiljadama godina poštuju religijske zapovesti kao najviše kulturne vrednosti, Frojd odgovara u knjizi Budućnost jedne iluzije. On kaže da vrednost religijskih predstava ne počiva na činjeničnoj istinitosti, već na psihološkom dejstvu na ljude. Bog kao zamena za oca i religija kao iluzija koja je odgovor na čovekovu nemoć, nije prosta zabluda, greška u mišljenju. Sličnija je fiksnoj ideji koja se temelji na iracionalnim nagonskim željama. Religiozne dogme su nedokazive, čoveku drage iluzije, koje su koliko neproverljive, toliko i neoborive kao “istine”. U kasnijim Novim predavanjima (1933-38), Frojd naglašava da moć religije ne počiva na istini koja je materijalna, nego onoj koja je istorijska. Mala digresija: Ričard Dokins (2006) u knjizi Zabluda o Bogu razvija ovu Frojdovu tezu i kaže da čovečanstvo u infantilnoj potrazi za utehom, stavlja znak jednakosti tamo gde on logički ne stoji, jer ako je nešto utešno, ne znači da je i istinito.

Jung, koga mnogi opisuju kao strogog teistu, zbog izjave: “Ja ne verujem, ja znam”, sa svojom idejom kolektivno nesvesnog i arhetipovima, kao da je artikulisao ideju nesaznajnog, natprirodnog. U svojoj autobiografiji Sećanja, snovi, razmišljanja ipak i on ostavlja prostor da teizam ima individuacijski karakter, te, iako svi nesumljivo hodamo ka grobnoj jami, biramo da li ćemo da živimo sa predpostavkom da nadživljavamo smrt svoga mozga ili ne.

Verovanje u verovanje ili neverovanje

Bez obzira na različite uglove posmatranja religije, sve psihološke škole uzimaju u obzir njenu ulogu u celokupnom mentalnom funkcionisanju. Za razliku od ideologije i politike, koje se bave raspodelom konkretnih dobara i vrednosti, religija se tiče samog rođenja, reprodukcije i smrti čoveka, odnosno bavi se egzistencijalnim osnovama. Sve su to potke koje psihološki zadiru u centar ličnosti, bez obzira kako se ispoljavaju i kako se artikulišu kao teorijski konstrukti. Zato je i među psiholozima moguće naći čitav raspon verovanja: od strogog teiste, tipa Junga; preko “Ne mogu zasigurno da znam, ali čvrsto verujem u Boga i živim sa predpostavkom da on postoji”; i “Veoma sam nesigurna, ali sam sklona da verujem u Boga”; do neutralnih agnostika “Potpuno je jednaka verovatnoća da Bog postoji i da ne postoji”; agnostika koji naginju ateizmu “Ne znam da li Bog postoji, ali sam sklona da budem skeptična”; de facto ateista “Ne mogu zasigurno da znam, ali mislim da Bog verovatno ne postoji i živim uz pretpostavku da ga nema”; sve do strogog, isključivog ateiste.

Ljiljana Jerinić

Ljiljana Jerinić

Otklonivši mogućnost da je religiozni doživljaj jedan od psihotičnih simptoma, psihologija kao nauka dopušta da je u redu biti teista, ateista, ili čak i ambivalentan i nedosledan u toku dugog životnog ciklusa. Nju u podjednakoj meri interesuje srećan, uravnotežen, samoaktualizovan, intelektualno ispunjen i vernik i nevernik, kako god to jeretički zvučalo. Svakom pojedincu ostaje da bira šta će da radi sa čuđenjem i divljenjem prema ustrojstvu sveta i života. Osećati da iza svega što možemo da iskusimo se nalazi nešto što naš um ne može da spozna i čija lepota seže do nas samo posredno, kao slabašan odraz, psihologija dozvoljava da može da stremi u dve krajnosti: ka verovanju i neverovanju u natprirodnog inteligentnog tvorca.

Ljiljana Jerinic, psiholog i TA savetnik

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*