Home / Saveti koje niste tražili / Ko koga voli više?
Ko koga voli više?

Ko koga voli više?

U želji da nas zaštite od ljubavnih trauma, roditelji i prijatelji nas često savetuju: „Ne budi glupa! Nikada ne pokaži koliko ga voliš!“ Stalno u ljubavi, a ne samo na početku veze, kažu, treba da povlačimo ručnu, jer će nas svako sigurno izmanipulisati, ako smo otvoreni i iskreni. I stalno treba da se pitamo ko koga više voli, da slučajno ne damo više, a dobijemo manje. Da li zaista u ljubavi treba da držimo pri ruci neki merni instrument? Da li su ovakve poruke samozaštita ili samosabotaža?

Emocije koje se odnose na druge ljude

Dobar deo našeg emocionalnog života nastaje iz odnosa našeg Ja prema drugim ljudima. Tada imamo složeniji doživljaj od onog koji je kod primarnih emocija, ili emocija koje se odnose na čulno draženje. Šta ljubav čini složenom?

Prvo, ljubav nije neka spoljna sila, te je pogrešno da je reifikujemo. Mi smo ti koji osećamo osećanja. Mi smo ti koji volimo nekoga, jer je za nas važno ljudsko biće i želimo ga u blizini. Ljubav je kognitivni geštalt doživljaj, osećanje prema totalitetu nečijeg bića, naša unutrašnjost.

Drugo, iako je unutrašnje stanje svesti, za njega je karakteristično tačno određeno ponašanje, koje zovemo signali ljubavi, jer drugi ne mogu bez toga da znaju šta mi osećamo. Signalima ljubavi mi komuniciramo naše osećanje.

I treće, osećanja prema drugim ljudima se obično iskristališu tokom vremena u trajne emocionalne dispozicije ili stavove. Stvarna ljubav preraste u uzajamni odnos, pa smo istovremeno i subjekt i objekt ljubavi.

Ljubav je tako koontogeneza dve osobe gde svaka ponaosob ima unutrašnje osećanje, koje razmenjuje u zajedničkoj „životnoj niši“, čineći mistvo. Kod stvarne ljubavi, ova koegzistenicja je zasnovana na poznavanju realnosti i osobina druge osobe, kao i na saznanju da, iako je to suživot, nije simbioza, te i mi i partner postojimo van odnosa i možemo da živimo bez voljene osobe, ako neko nekoga prestane da voli.

Nemogućnost supsumcije

Šta je osnovni problem kod definicija ljubavi, ali i kod razmišljanja, pa i savetovanja? Zašto stalno kažemo da se ne može kompletno objasniti i nismo zadovoljni opisima ljubavi? Zato što su u pitanju različiti psihički procesi. Kod spoznaje, kod naučnih preciznih artikulacija, kod verbalnih definicija i objašnjavanja, mi vršimo redukciju emocija na konstrukte koji se ne mogu dovesti u odnos supsumcije. Uvek postoji jedan višak značenja posle razumskog objašnjenja kod emocija, a to je zato što se one moraju doživeti! Bez doživljaja, ljubav se ne može dočarati nikakvim sredstvima.

Ne može se staviti znak jednakosti između našeg emocionalnog i stvarnog sveta. Naročito u detinjstvu. Dete prvo godinama uči da nije jedno biće sa majkom, da sebe doživljava odvojeno. U trenutku edipalnih razočaranja, kako bi rekla psihoanaliza, dete mora i da izađe iz kuće da traži još nekoga koga može da voli, a da to nisu ukućani. Za roditelje je dete verovalo da mu duguju neograničenu brigu i da će mu sve želje biti zadovoljene, te ga van kuće čekaju razočarenja. Ali, bez sudara sa realnošću, i bez korekcija svojih životnih (pa i ljubavnih) mapa, nikada čovek neće steći sposobnost da voli kao odrastao čovek drugo realno biće, niti će moći da uživa u blagodetima tuđe ljubavi. Ostaće zarobljenik svog dečjeg emotivnog sveta, kao svaki neurotičar. Prvi uslov da dete, mlada osoba, živ čovek (jer raste se dok smo živi) počne da uči kako da ostvari zdravu ljubavnu koontogenezu je dozvola da se doživljava ljubav i da se ljubav komunicira.

Simetrija

U želji da i ljubavnu koontogenezu postavimo tako da smo životni pobednici, grešimo u vaganju stalne simetričnosti. U ljubavi nema jednakosti, iako smo raznopravni. Ne može se lako ni meriti, jer je subjektivni doživljaj. Svaka veza je spoj različitih jedinki, koje su prvo različiti solo pevači, a onda daju i različiti doprinos horskom pevanju. Pod uslovom da nisu u pitanju ekstremi, gde bilo ko samo statira, potrebno je prihvatiti da je veza oscilirajuća. Nekada je intenzitet naše ili partnerove ljubavi veći u doživljaju ili ga više demonstriramo u datom trenutku. I to treba prihvatiti. Ako se u dužem vremenskom periodu par dopunjuje, ako je, ne jednak nego komplementaran, onda neće biti ni problema zbog tih oscilacija.

Veći problem nastaje kada se iza teze ko koga više voli, krije pitanje ko više vredi. Gubitničkim se ponašanjem procenjuje situacija ako neko ulaže u negu odnosa više od drugoga, jer time pokazuje slabost. Istina je upravo suprotna, da više vredi onaj ko više voli! Mi ne možemo da utičemo na sposobnost nekoga da voli, ali možemo da svoju sposobnost povećavamo i rafiniramo. Voleći, mi vežbamo sposobnost voljenja i možemo da budemo sve bolji, ako ne sa tim partnerom, onda sa nekim drugim. U vezi u kojoj neko ima mlako osećanje i spreman je da je lako raskine, taj je ne u prednosti, nego u gubitku. Markiranje života, statiranje je uvek gubitničko ponašanje. Cena je praznina i usamljenost, bez obzira da li je neko uz vas ili ne fizički.

Ljiljana Jerinić

Ljiljana Jerinić

U savetu roditelja da ne doživljavamo intenzivno ljubav i da je svakako ne pokazujemo, je sadržano i lično nezadovoljstvo njihovim ljubavnim životom. Tu je skrivena poruka: “ Nemoj da prođeš kao ja, kao žrtva!” U procesu odrastanja, prihvatajući polne i druge uloge, deca posmatraju, pre svega, svoje roditelje i trude se da izbegnu prvo zamke pogrešnih identifikacija. Iako je popločan dobrim namerama, savet roditelja da ne doživljavamo i komuniciramo ljubav i da insistiramo na apsolutnoj simetriji nije samozaštita nego samosabotaža. Svako od nas ima svoj autentični životni put i pravo da ga živi “punim plućima”. Osećati, komunicirati, biti u odnosu uzajamne ljubavi je zdravo pre svega za nas (za onoga ko oseća), pa tek onda za partnera. I ne može da se voli previše.

Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*