Da li sport toliko zdrav?

Kako krene lepo vreme, tako se pojačava naša potreba za kretanjem na otvorenom. Ne možemo da se prošetamo kejom, a da nas ne prestižu dahćući vidno izmučeni džogeri. Od njih smo brži samo kao biciklisti. „Olimpijske igre“ za običan urbani svet se sele iz teretana, zatvorenih sportskih hala i kućnih prostora za vežbanje u aerobne prostore. I sve je pod sloganom trke za zdravljem i mladalačkim stilom života. Postoji malo stvari oko čega se ceo svet slaže, ali je najraširenije shvatanje da se savremeni čovek malo kreće i da možemo da ostanemo zdravi samo ako se dobro oznojimo svaki dan, po ugledu na naše pretke. Kako to da su onda naši preci živeli u proseku kraće? Da li zaista fizički napori pri bavljenju sportom produžavaju život? Može li ta trka za dobrom formom da bude smrtonosna? A šta je sa mentalnim sportovima? I kako da u moru saveta postavimo lični optimalni sportsko-zdravstveni indeks i proživimo dug i kvalitetan životni vek?

Tajna dugovečnosti

Howard S.Friedman i Leslie R.Martin (2011) su predstavili The Longevity Project, osam decenija dugo istraživanje o indikatorima dugovečnosti. Još 1921. godine Terman je započeo longitudinalno istraživanje crta ličnosti visoko obdarene dece. Friedman i Martin sa saradnicima su nastavili analizu tih dosijea i uz svoje projekte, sakupili impozantnu bazu podataka. Došli su do neočekivanih zaključaka.

Važeće teze o zdravom i dugovečnom životu ističu tri faktora: ishranu, vežbanje i optimizam kao najvažnije. Pomenuta studija smatra da su sva tri faktora precenjena. Aktivne, vesele, visokoenergizirane, ektravertne ličnosti žive brže i intenzivnije, ali to znači da više rizikuju, da usled smanjene samokontrole su sklonije upotrebi alkohola i psihoaktivnih supstanci, biraju nagrađivanje odmah, izloženije su više nesrećama… Uopšte opsednutost zdravljem i top formom, koja je savremeni imperativ, je pogrešna. Ko živi brže, brže i sagori!

Pa, ko onda živi duže? Naravno da je potrebna dobra kombinacija genetskih i sredinskih uslova, ali postoje i neki momenti koji zavise od nas, kaže studija. Na razočarenje mnogih, tajna dugovečnih je vrlo banalna: jednostavni životni stil, uritmljenost u sporu svakodnevicu uz samokontrolu i odlaganje zadovoljstva, kao i unutrašnja stabilnost, uživanje u radu i značajnoj, autentičnoj bliskosti. Ušuškano porodično jezgro sa par prijatelja, dugotrajna mentalna aktivnost (rad ili hobi bez iscrpljivanja), život bez rizika – to je dobitno!

Mozak i sport

Dik Svab u knjizi Naš mozak – to smo mi postavlja pitanje: „Odakle ideja da je bilo koji sport, osim mentalnog, zdrav?“ U poslednjih sto godina je prosečni životni vek produžen na skoro 80 godina, a pri tome se stalno smanjivala količina fizičkog napora koje čovek mora da ulaže. Logički zaključak je: bolje lenj, nego umoran. Takođe, ako se obiđu urgentni centri i analiziraju pacijenti, videće se da je veliki broj sportskih povreda. Svab komično primećuje da kada bi se sport zabranio, u bolnicama bi se istovremeno ukinule čekaonice.

Vrhunski sport sigurno nije zdrav. Testiranjem čovekovih fizičkih granica nije slučajno zarađena rana penzija, jer je organizam aktivnog vrhunskog sportiste već kao sredovečan u gorem stanju nego što je kod prosečnog stanovnika. I o sportskim povredama se sve ozbiljnije razmišlja u javnosti. Otuda, predlog o zabrani borilačkih sportova na Olimpijskim igrama. Od Drugog svetskog rata naovamo, na smrt je prebijeno preko 400 boksera! Ako boks jača karakter, onda se on ne nalazi u mozgu, jer tu ima samo štete. Prilikom nokauta, mozak svom snagom udara u veliki potiljačni otvor (foramen magnum), što može da ima fatalne posledice po vitalne funkcije, kao što su disanje ili regulacija telesne temperature i srčanog ritma. Već potres mozga može da dovede do trajnih promena, a psihometrijski testovi samo mogu da potvrde nepovratnost oštećenja. Mnogi će reći da se ljudi bave borilačkim sportovima dobrovoljno. Zašto smo onda zabranili dobrovoljne dvoboje na smrt, a uživamo u borbama na smrt u UFC oktagonu?

Aktivniji mozak – duži život

Pearl je još 1924. rekao da za celo životinjsko carstvo važi da preveliki napori skraćuju život. I novija istraživanja Holandskog instituta za neurologiju (Mišel Hofman) potvrđuju da što veća razmena materija u organizmu, to kraći život. Američki naučnik Sohal, testirao je ovu tezu na muvama i potvrdio da muve koje više lete brže umiru. Eksperimentalnu grupu muva smestio je između dve plastične pločice te im onemogućio letenje i one su živele tri puta duže od letećih muva.

Samo jedan organ – mozak ima drugačiji trend: što je mozak aktivniji, to je život duži! Na rast-veću aktivaciju mozga može se uticati tako što ćemo ga stalno stimulisati novim informacijama, te se povećanje dužine života kod ljudske vrste može objasniti pre svega obogaćenim okruženjem za moždanu aktivnost. Kad je sport u pitanju, izgleda da više na dužinu života utiče posmatranje vrhunskih sportskih događaja, nego bavljenje sportom, sa izuzetkom šaha. Zaista antisportski intonirani naučni zaključci! Šta sad?

Svoja mera

Čovek današnjice je sigurno sebi zakomplikovao život. Nekada su se i saveti o zdravlju i blagostanju prenosili samo usmenim putem sa generacije na generaciju i nisu se dovodili u pitanje. Danas je prava kakofonija saveta te smo često zbunjeni i ne znamo šta da prihvatimo kao „istinu“. Izgleda da je malo univerzalnih stavova, koje treba uzeti bez ikakvog ličnog vaganja. Jedan od aksioma bi mogao biti princip da svaki organizam, svaka jedinka ima svoju meru, te nema recepta ni za dug život koji bi svima odgovarao. Ono što nekome pomaže, drugoga može da ubije i obrnuto! Nađimo zato autentičnu formulu za vlastitu dugovečnost!

P.S. Moram da se ogradim da ovaj tekst nije racionalizacija mojih životnih navika, jer sam bila gimnastičarka u mladosti i zadržala sam naviku da vežbam skoro svaki dan, pošto volim da me telo služi. Jedem umereno i ne variram mnogo u težini. Vedre sam prirode. Rado se setim rečenice koju je moj otac voleo da ponavlja o životu: „Prvih sto godina je najteže, posle ide sve lakše!“ Nažalost, njemu nije pomoglo da dugo živi, umro je mlad. Ne želim da bilo koji tekst u rubrici Saveti koje niste tražili čitate kao dogmu, to je samo materijal za promišljanje, za aktiviranje mozga. U tom smislu čitajte i ovaj tekst, jer on nije dozvola da se jede u velikim količinama ispred TV ekrana i svet posmatra sa mrzovoljom. On je samo hrana za naš mozak koja nas obaveštava šta drugi ljudi misle na neku temu i podstiče nas da promislimo o stilu života koliko je za nas dobar bio u prošlosti, koliko nam sada odgovara, kao i da li ostavlja mogućnost da doživimo daleku budućnost. A to je izgleda jedino izvesno, da mozak treba stalno da nam gimnasticira! Pozdrav i osmeh.

Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik