Uspravni hod

Uspravni hod

Dok stojim nad raskopanom rakom u koju spuštaju telo starice, stiže mi poruka o rođenju jedne devojčice. Po ko zna koji put se pitam, kako izgraditi autentičnost na dugom putu od kolevke do groba? Kako biti neponovljiva? Kako odbraniti lični stil pred izazovima onog Unutra i onog Spolja? Kako sačuvati sunce u oku plivajući uzvodno kroz reku osiromašenih i bezvoljnih? Kako očuvati identitet, a preživeti? I šta je uopšte autentičnost? To nije samo intelektualni čin. Hodati uspravno nije ni biti uspešan, društveno priznat. A kako drugačije ostaviti trag o svom postojanju? Hiljadu pitanja i jedan pokušaj da se odgovori.

Reaktivno ili proaktivno

Lakše je upakovati u pesmu ili sliku ovakav odgovor, ali ja se prvo okrećem nauci. Šta ona kaže o vrstama ljudskog hoda? Jedna grupa psiholoških teorija (psihoanaliza, bihejviorizam) vidi čoveka kao reaktivno biće, kao proizvod biologije ili društva. Bitno je samo dobro se adaptirati. Druga, humanistički orijentisana, smatra da je čovek proaktivan, da hoda vođen nekom svojom vizijom ka budućnosti i da vizije mogu da se menjaju. Opredeljujemo se za „istinu“ po ličnom nahođenju, onako kako nas naš referentni okvir usmerava. Šta ima tu dalje se misli? Za kritički um, najčešće, nije ovde kraj. I psihološke, kao i sve druge teorije su samo jedna matematička dimenzija – dužina, širina ili visina… A čovek je telo – zapremina. Za valjan odgovor, potrebno je da se „pomnože“ različiti teorijski koncepti. Tako je i kad promišljamo o autentičnosti.

Autonomija, samoaktualizacija, identitet, individuacija, upojedinjavanje…

Možda je vreme samo obmana naše svesti. Možda je kretanje relativno. Za psihologiju je dovoljno da imamo iluziju kretanja od rođenja do smrti, da bismo zamislili životni put kao tok. Psihologija odgovara na pitanje: „Ima li života pre smrti?“. Istraživanja kako pojedinac gradi sebe kao ličnost na tom putu, od čega polazi, kakve su prepreke, kuda hrli, ključne su teme svake psihološke teorije i prakse.

Ako se autentičnost shvati kao stepen individualnosti, autodeterminacije, izgrađivanja ličnog stila i vlastitog sistema vrednosti, možemo da tvrdimo da smo svi u svojoj osnovi proaktivni, jer imamo prirodnu težnju za kretanjem unapred. Stepen proaktivnosti ipak varira od jedinke do jedinke, baš kao i stepen inteligencije, ali i kod jedne jedinke zavisno od životnih okolnosti. Zato je grubo reći da je prosečno ljudsko biće autentično ili neautentično. Iskustva pokazuju da često u jednoj osobi postoje i reaktivne i autentične osobine, pa dolazi do životnih zaokreta. Osnovna vrednost im je, tako, u jednom periodu života bila stvaranje novog, da bi sledeću etapu prešli kao sledbenici, zamenjujući svoje planove i filozofiju težnjom da odgovore zahtevima koje drugi pred njih postavljaju. Životni put je krivudav, cik-cak, sa ćorsokacima i kružnim tokom.

Autentičnost je, zato, najbolje sagledati kao razvojnu tendenciju, posebno ako se misli na autonomiju celokupne ličnosti. Tako ćemo pomiriti obe grupe psiholoških teorija: objektivističke, koje osporavaju mogućnost dostizanja autonomije i humanističke, koje je vide kao poželjan, ali teško ostvariv ideal.

Psihološko sidro

Težište čamca kojim plovimo uzburkanom vodom života, psihološko sidro, tražimo na različitim stranama. Možda je taj odnos prema realnosti, sebi i društvu, osnovna mera autonomije.

Dobro ukalupljeni u čvrsto definisane društvene odnose i vladajuće vrednosti i norme se lako prepoznaju. To su uspešni naučnici ratnih veština, privrednici koji gutaju malu privredu, političari i društveni radnici, za koje je idealno upravo ovo društvo u kome žive. To su pisci koji afirmišu efemerne vladajuće vrednosti. To su novinari koji uvek pogode onu pravu ideju koju očekuje urednik. To su šablonizirane zvezde masovne kulture. Oni nikada ne postavljaju pitanje slabosti sistema, jer su njihovi operateri. Međutim, društvena ušuškanost jede individualnost. Spoljašnje definisana sigurnost, čini da se egzistencija osmišljava društvenim priznanjima, nagradama, izrazima naklonosti, jer se inače tone, pošto nema bazične, autonomne sigurnosti. Biti u sistemu je samo naizgled dobra životna formula. Ona nosi psihološku nestabilnost, jer nameće stalne mehanizme odbrane kako bi se sačuvala pozitivna slika o sebi, posebno ako je sistem nehuman i represivan, ili na bilo koji način udaljen od ličnih vrednosti.

Oni koji su usmereni na traganje i izgrađivanje ličnog životnog rukopisa, okrenuti su ka budućnosti. Nisu usmereni na kritiku radi rušenja sistema, jer bi to bio samo izraz neuspešne adaptacije. Autentična promena sadrži nove ideje koje imaju jasan lični pečat, ali kritičko mišljenje ima i negativnu stranu. Ono iritira ljude koji se plaše svake promene ustaljenog poretka stvari. Nazire se da što autentičnija ličnost, to veći razlozi da se živi u napetosti i sukobu sa jednim delom društva. Ili da se bude usamljenik. Dilema autonomije je zapravo opredeljenj za sistem ili za sebe samog.

Mišljenje i identitet

U savremenom društvu je izražen pritisak na pojedinca da se upodobi i da misli „konstruktivno“. Šta to znači? Dominantna vrednost našeg vremena je ekonomska uspešnost pojedinca i društva. Težnja da se sve kvantifikuje, uticala je i na poželjni način promišljanja. Utilitarnost, praktičnost, operacionalizacija, merljivost, glavne su karakteristike današnjem stila mišljenja. Sve to oblikuju vešto autoriteti javnog mnjenja i masovne kulture, te je amorfna ljudska skupina njihova ciljna grupa.
Kritičko mišljenje kao oruđe koje treba da preispita stvarnost masovno je otupelo. Um je likvidirao sam sebe, svodeći se na alat za povećanje ekonomske efikasnosti.

Ljiljana Jerinić

Ljiljana Jerinić

Problem je u tome što je mišljenje konformiste omeđeno, šablonizirano, nedovoljno hrabro i originalno. Tako se i pojedinac doživljava kao sputana osoba čiji je jedini poziv da valjano ispuni svoje dužnosti, a u dubljim slojevima ličnosti mu tinja problem narušavanja ličnog identiteta i integriteta.

Naravno ostaje pitanje da li i onaj intelektualac koji ume kritički da misli, bez društvenog priznanja, verovatno siromašan i izolovan, uspeva da nađe mir u doslednosti svojim idejama i ne skretanju sa puta ostvarivanja svoje idealne slike o sebi, u lepotama autonomije? Napetosti i sukobi sa sredinom i egzistencijalni problemi umeju da slome i jake. Ali, ipak ne sve. Što je ličnost autentičnija, to joj je centar sigurnosti pomeren u unutrašnjost, te je imunija na spoljne pretnje. Sa stanovišta ličnog razvoja, autentični stil je ipak neprikosnoven. Naše telo je najbolja kuća za našu ličnost. Uostalom, kad nas spuštaju u raku, omnia mea mecum porto.

Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik

Foto: pillolepsicologiche.com

 

 

One comment

  1. Данко Б. Марин

    Носимо и изграђујемо своју душу…. Диван текст слатка, дивна душице&душо : Љиљана…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*