Usamljenik

Imate li sa kim da razgovarate o bitnim stvarima? Živite li sami? Koliko često osećate da ne možete da nađete društvo kada to poželite? Da li primećujete da ljudi oko Vas ne dele Vaša interesovanja i ideje? Koliko često osećate da, iako su ljudi oko Vas, nisu sa Vama? Ako ste konstantovali da Vas opisuju ova pitanja, dobrodošli u veliki deo sveta kog prati hronični osećaj izolovanosti i usamljenosti.

Sam i usamljen

Sam nije isto što i usamljen. Samoća u bukvalnom smislu da nema nikoga u blizini je iskustvo svakog od nas i nije nužno neprijatna. Postoje aktivnosti koje čak zahtevaju blagodet samoće: naučnik koji proučava mikro-svet, muzičar dok uvežbava nastup, sportista individualnih sportova, vernik u molitvi…Ako se ne zadovolji potreba za sopstvenim vremenom, postajemo neurotični u skučenim stanovima gde živi više generacija, u gušećim vezama, sa prevelikim društvenim obavezama. Kako se onda samoća od zadovoljstva pretvori u teskobu? Kada se razvije subjektivni osećaj usamljenosti koji nam je neprijatan? I zašto to postane ozbiljan problem?

Bol

Bolbi (1973), psiholog koji je razvio teoriju afektivne vezanosti, smatra da smo mi, kao i mnoge životinjske vrste, opremljeni instinktivnim nagonom za izbegavanje izolovanosti i održavanje kontakata. Osećanje usamljenosti je samo signal, društveni bol, koji nas upozorava. Baš kao i telesni bol. Adekvatnost bola se upravo sadrži u informaciji da nešto nije u redu sa našim telom ili socijalnim kopčama, što nas tera na akciju. Problemi se usložnjavaju kada se bol ne otkloni, nego postane hroničan. Osećanje usamljenosti ima tada tendenciju da se „raširi“ van trenutka i van granica našeg Ja, što pokreće spiralu naigled samoodrživih negativnih misli, osećanja i ponašanja. To je ozbiljan problem. Sve se iskrivljuje: naše opažanje, promišljanje, energetski doživljaj. Usamljenost deformiše našu socijalnu kogniciju, čineći da neutralne i bezopasne situacije vidimo kao pretnju i aktiviramo odbranu, koja nas opet iscrpljuje i još više udaljava od rešenja. Postajemo neuravnoteženi, iracionalni, disharmonični i životno neefikasni.

Raznolikost

Velika raznolikost pripadnika ljudske vrste se i ovde sagledava. Gregarni apetit, kapacitet za bliskost, je različito baždaren. Jednima je društvena povezanost u vrhu liste, drugi više vole mali broj kontakata. Ali i jedni i drugi mogu da razviju usamljenost. To se desi kada dođe do raskoraka između željenog nivoa društvene povezanosti i realnog dešavanja.

Mogu da se izdvoje tri faktora usamljenosti kao važna: stepen ranjivosti na prekid društvene veze, sposobnost samoregulacije izolovanosti i naša uverenja o socijalnim kopčama i očekivanja od drugih ljudi.

Događaji koji se tiču početaka i kraja društvenih veza su naša najemotivnija iskustva. Oni nam najčešće služe kao lični reperi za vreme. Posle smrti bliske osobe, iako je u pitanju trenutak, imamo subjektivni doživljaj da nam se život podelio na pola: pre i posle smrti. Ono pre nekako naglo „potone“ u daleku prošlost, mnogo dalju nego što bismo je doživljavali da nije bilo tog repera. Budućnost nam je nezamisliva. Da li su onda usamljeni ljudi samo oni koji su imali život pun traumatičnih događaja? Ne, nije tako jednostavno objašnjenje. Istraživanja Kasiopo i Patrik utvrđuju da se usamjenici ne razlikuju po učestalosti teških životnih situacija. Ni po tome da li provode više vremena sami. Ne razlikuju se fizički: po visini, težini, nisu u većoj meri neprivlačni, ali ni psihički: po stepenu inteligencije ili obrazovanja. Čak se ne razlikuju ni po kapacitetu društvene snalažljivosti. Nevoljno sami nisu otporniji na osećaj izolovanosti nego na osećaj gladi i fizičkog bola. Pa u čemu se razlikuju? U značaju koji daju društvenim situacijama i u tome da su adekvatan osećaj usamljenosti neadekvatno produžili i pretvorili u živo blato. Podmuklost teskobe koju su hronicirali je u paradoksu da što veća i duža usamljenost, to je sve manje snage da se potraži pomoć, saradnja bar jedne osobe, jer je to jedini izlaz iz zaglibljenosti.

Preformulisanje

Kada se osećamo usamljeni, zadržavamo socijalne sposobnosti, samo nas usamljenost sprečava da taj alat upotrebljavamo. Sve se pogoršava nedostakom samopouzdanja i opštom negativnošću. Teorijsko rešenje je relativno jednostavno: otići među ljude. Ali, to često ne pomaže. Usamljenica ne može, kao na filmu, da stavi nove naočare, promeni odeću i frizuru i postane kraljica bala. A čak i da može, to nije prava pomoć. Dženis Džoplin je izjavljivala da joj aplauzi na sceni ne pomažu kad stigne u svoju pustu kuću. Internet korisnici sa hiljadama „prijatelja“ ne mogu da ugase žeđ za stvarnim kontaktom. Jutjub „slava“ ili rijaliti šou „zvezdanost“, čak i uz cenu sramoćenja, kako bi se privukla veća pažnja, ne donose trajniji osećaj ispunjenosti. Zašto? Zato što je lek za usamljenost jedino smislena, stvarna povezanost. Kvantitet ne može da zameni kvalitet. Nedostatak smislenosti u društvenim susretima štetan je poput nedostatka hrane, vode ili čistog vazduha.

Ljiljana Jerinić
Ljiljana Jerinić

Autonomija i usamljenost

Na početku života možemo da umirimo odojče , koje je sito i suvo i zdravo, tako što ćemo ga staviti na majčine grudi, gde osim dodira kože, osluškuje i majčino srce. Detetu treba nekoliko godina da shvati da ono i njegova majka nisu jedna celina. Ali, proces upojedničavanja nije i proces osamljivanja, iako je to lako pogrešno zaključiti. Čitavog života mi tražimo balans. Izmirenje procesa individuacije i zadovoljstva društvene povezanosti ostaje naš trajni izazov. Od dobitničkog rešenja zavisi kvalitet našeg života. Sa jedne strane akutno osećanje usamljenosti pomaže da se ne razvijemo u biće koje živi samo za sebe. Ono nas tera da gradimo i negujemo kao najveću dragocenost stvarnu bliskost, kao i da nađemo modus operandi sa širom društvenom zajednicom. I da naučimo da razlikujemo blisko okruženje i javnost i zahteve od te dve stvarnosti različito definišemo. Međutim, komplikovan je mehanizam u pitanju i lako se otrgne kontroli. A hronična usamljenost je štetna, ona ne samo da umanjuje kvalitet života, nego ugrožava i naše i fizičko zdravlje i može da dovede do prerane smrti.

Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik

Foto: freepik.com

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *