Masovna kultura kao psihološki fenomen

Dela masovne kulture, od melodramskih romana do filmsko-serijskih tvorevina i popularnih rijaliti formata, danas su najbrojniji duhovni proizvodi. Da li su to ta “postignuća” kojima se naš život razlikuje od naših predaka? I da li ćemo takve “kulturne dokumente” ostaviti u nasleđe, kao i površnost, neoriginalnost, kapricioznost i šarlatanstvo autora kao uzor? Činjenica je i da, u odnosu na prošle vekove, savremena umetnost koja pretenduje da ne bude “laka”, ne da nije masovna, nego ima marginalni položaj u društvu. Zašto? I šta je u stereotipnosti (ili grublje rečeno gluposti) masovne kulture tako očaravajuće? Zašto su i kritičari pomogli da se stvaralac rastavi od publike i tako dopineli da se umetnička dela još više ugroze? …Ovo je samo još jedan vapaj da se vrati stvaralaštvu uloga davanja smisla svom vremenu i težnja da bude “pucanj u večnost”.

Polusvet

Atributi kulture su: lepo, korisno, čisto, uređeno, plemenito, negovano, suptilno, rafinirano… Čovek današnjice sa svojim tehnološkim i naučnim pronalascima je daleko od tih atributa, bliži je Frojdovom opisu (1930) “bogolikog bića sa protezama, koji se oseća nelagodno u kulturi”. Kada pogledam današnje idole na elektronskim ili štampanim medijskim platformama, Frojd mi se čini kao vizionar. Cena kulturnog “napretka” izgleda da je skupo plaćena.

Istorijska razdoblja se psihološki razlikuju po tome kakav način primanja i izražavanja sveta postane dominantan. Tako smo imali periode vajarske taktilnosti, slikarske vizuelnosti, misaonog geometrizma, pesničkog osećaja za jezik, razdoblje muzičke harmonije i sl. Bojim se da će ova epoha ostati zabeležena kao “plitki ljudi, plitki prostori”. Ono što jedino može da bude utešno je da se kulturni ciklusi sada brže smenjuju. Ranije su trajali i po nekoliko vekova, a od renesanse naovamo počinje skraćivanje i sada merimo cikluse decenijama. I još da se ponadamo da po sili zakona, “posle kiše, lepo vreme”, te da naredna epoha mora biti sve sem nihilistička.

Od Orfeja do Narcisa

Ljudski stvaralački potencijal je uvek bio okrenutiji ka činu stvaranja, nego ka razumevanju dela. Ali, svako stvaranje je i komunikacija, te pokušaj da se umetnik rastavi od svoje publike je uvek privremen i lažan. Negiranje publike ili provokacija bizarnošću, nejasnoćom, što je jedan vid otpora savremenih stvaralaca na marginalizaciju umetnosti, je višestruko pogrešno. Sa jedne strane, podstiče tretiranje umetnika kao problematičnog, slabog, bolesnog, degenerisanog ili kao hohštaplera. Sa druge strane, ostavlja prostor za “kulturne” tvorevine koje, iako sumnjivih vrednosti, su u širokom kontaktu sa publikom. Stvarni umetnici imaju važan civilizacijski zadatak, čak iako ga ne žele. Dužnost im je da daju smisao svom vremenu i da se trude da stvore večna i trajna dela.

Većina ljudi je zadovoljna onim što razume i šta vidi, jer ono što ne vidi i ne razume za njih ni ne postoji. To je univerzalna psihološka iluzija koja čini da “mase” ne trče u susret razumevanju istinskog umetničkih dela, posebno ako su ona tendenciozno problematična. Za razliku od obrazovanog konzumenta, ljubitelja umetnosti ili eksperta, najveći segment publike čine oni koji očekuju od umetnosti odmor ili zabavu, bez ikakvog cilja i odgovornosti. To je samo beg od praznog života, dosade i samoće. Popularna je zato “umetnost” koja je razbibriga i frivolna zabava, a pri tome je lako dostupna i hoće da masovno komunicira.

Sve još više komplikuju posrednici u tumačenju umetnosti, interpretatori, poznavaoci ili kritičari. Sa tehnološkim razvojem, velika većina retko komunicira sa umetničkim delom bez predhodnog etiketiranja. Savremeni čovek ne može da sam prati razvoj umetnosti, te mu je potrebna intervencija posrednika. Problem je što je kritičar korumpiran. On piše u korist onih koji mogu više da plate. On je pomoćnik propagandiste, a tržišna orijentacija i novac kao merilo vrednosti nekompatibilni su sa kvalitetom umetničkog dela.

Katarza

Masovna kultura odražava sigurno dominantne društvene vrednosti i stavove. Stvarana je kompulzivno, bez neophodne distance prema sadržaju koji se oblikuje. Mnogobrojna je i agresivna u svom nametanju. Lako je dostupna. Ne traži nikakav intelektualni napor u razumevanju. Da li je to dovoljan razlog da bude masovan psihički ritual? A licemerno je tvrditi da nismo konzumenti masovne kulture.

Ljiljana Jerinić
Ljiljana Jerinić

Artur Miler je rekao da nas je moderna civilizacija opteretila mnogobrojnim pritiscima, te smo stalno u potrazi za načinima oslobađanja od nezadovoljstva i frustracija. To je logika i masovne kulture, da nam pruži katarzu. Dela masovne kulture se konzumiraju kao “pilule sreće”, umesto sedativa. Ne bih se složila u potpunosti sa ovom tezom. Verovatno, rasterećenje preko literature koja se oslanja na sanjarenje, odgovara nekim tipovima ličnosti. Međutim, katarzično dejstvo ne može da objasni “začaranost”, niti masovnost. Posebno što izvorni Aristotelov izraz katarza znači pročišćenje duše identifikacijom sa ulogama u tragediji, gde se duh izdiže iznad banalnosti i oplemenjuje se. Teško da bilo koji aktuelni TV format može da obezbedi oplemenjivanje.

Bojim se da savremena nauka još nije dala odgovor na pitanje razloga naklonosti prema delima masovne kulture. Moguće je da je potrebno da i nauka ima distancu i da će zakonitosti masovnih fenomena i njihove posledice otkriti tek neki budući psiholozi. Do tada, svako od nas treba da se zapita koliko je podložan masovnim “zarazama” i kako da sačuva svoj stav i pogled na svet u eri “plitke kulture”, bez obzira da li je u pokušaju stvaranja ili je samo konzument. Marginalni položaj kvalitetnog stvaralaštva nije zato što je ono manje potrebno današnjem čoveku, nego zato što su druge sile ga savladale i potisnule, a u tome svi učestvujemo i imamo svoj deo odgovornosti!

Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *