Tetka
Stvaranje je povezano sa emocijama i kontaktira sa nesvesnim delom ličnosti. Ako je ta spona snažna, da li postoji rizik da neko „ujutru ustane kao umetnik, a uveče legne kao neurotičar“? Rašireno je uverenje da stvaraoci zbog svoje preosetljivosti, nezadovoljstva realnim i postignutim, stalne napetosti usled traženja rešenja, naginju duševnim bolestima. Koliko je to uverenje osnovano? Da li se umetnik razboli ili isceljuje stvaranjem? Kakva je zaista veza između stvaranja i bolesti?
Zdravi maštari
Mašta rešava postojeće probleme i pomaže u prilagođavanju, prevazilazi ograničenja i otvara put ka beskonačnosti prostora i vremena, povezujući sve nivoe čovekove ličnosti, nesvesno i svesno, individualno i društveno, kaže H. Markuze u knjizi Eros i civilizacija.
Mnogi psiholozi će se složiti da je čovek u svojoj suštini stvaralačko biće, a preovlađuje i teza da je stvaralaštvo bit života i njegovog razvoja. Kao istinska generička osobina, stvaralaštvo je prisutno u skoro svim oblicima ljudske delatnosti. Intelektualističko shvatanje umetnosti je sagledava kao vid saznanja, koji se od nauke razlikuje samo načinom mišljenja. Dok nauka teži jasno artikulisanoj misli, umetnost ima predstavno, simboličko, šifrirano mišljenje koje samo nagoveštava i ostavlja prostor za projekciju. Ali i umetnici i naučnici su zdravi maštari koji stvaraju iz najvitalnijih slojeva svoje ličnosti. Otkuda onda proučavanje stvaralaštva u okviru psihopatologije?
Psihotična umetnost
Najstrarija umetnička dela su pre primenjena umetnost, deo rituala koji ima magijsku svrhu. Isto je i sa „umetnošću“ duševnih bolesnika. Oni se ne bave umetnošću, već ritualom i magijom.
Naši psihijatri (Jerotić, Martinović) iznose činjenicu da psihijatrijski pacijenti koji nikada nisu pre stvarali u toku bolesti počinju da crtaju, slikaju i pišu. Kad bolesne manifestacije prođu, prestaju da to rade u većini slučajeva. Ako nastave da stvaraju, znači da je bolest bila provokativna u pozitivnom smislu i da je ovde stvaranje bilo isceliteljsko. Suprotno je sa pravim umetnicima.
Kada pravi umetnik oboli od psihoze, on prestaje sa stvaranjem u akutnoj fazi bolesti. Ako se bolest hronicira, umetnik ili ne stvara ili regredira, dajući simbolima magijsko ceremonijalni značaj. Psihotični stvaralac ne smatra sebe odgovornim za ono što radi, kao da sve dolazi samo od sebe, jer su primarni procesi stekli autonomiju, kao kod sna. On kaže „…prvo je došla zmija, onda je došlo drvo…“
Naravno, da bolest nekada može da potencira neka svojstva koje publika ocenjuje kao vredan kvalitet, ali češće se oseća jeza i neprijatnost u kontaktu sa takvim delima. Izopačavanje, praznina ili bezizražajnost likova do preteranih izraza, ukazuje na odstupanja od normalnosti. Psihotičar kaže da „su oči iskolačene, jer sam ga davio dok sam ga crtao“.
Neurotičnost
Prikazali smo zdravlje i psihozu kao crno-beli fenomen, a svaki kliničar će reći da se granica zdravlje-bolest ne može jasno povući i da se većina ljudi nalazi u sivoj zoni. Da li je onda većina stvaralaca neurotična? Da li je delo samo biser/bolest školjke?
Različita su naučna razmatranja ove problematike. Ja sam našla potvrdu svog uverenja da stvaranje i bolest nisu u direktnoj vezi.
Pravi naučnik, kao i pravi umetnik, ume da svoje fantazije (i fantazme, arhetipove, komplekse) obradi u skladne forme, koje, što su bolje, to su univerzalnije. Čak i kada je sam i osujećen, kada je pod pritiskom, on nalazi utehu, ali je pruža i drugima, svojim kreacijama. U zavrnutoj međuzavisnosti on crpi materijal u svojoj životnoj istoriji, da bi na kraju procesa bio druga osoba, jer se kroz stvaranje razvija. Umetnika njegovo delo oplemenjuje, nadograđuje. Ta težnja ka plusu, ka napretku, je jedna od glavnih odlika zdravlja. To oseća i publika, jer i nju delo oplemenjuje i bogati.
Naurotičar je u začaranom krugu koji ga samo sve više uništava. Reaguje strahom. Zbog prevelikog straha, reaguje simptomima. Iako ga simptomi iscrpljuju, stalno oseća potrebu za njima, kako bi se odbranio i od sebe i od sveta.
Možda u početku stvaranja i u njegovom toku ima dodirnih tačaka između umetnika i neurotičara, jer se radi o sličnim nagonima i sličnom osujećenju. Ali im se put razilazi. Ono što osvoji neuroza nije umetnost, a ono što se sublimuje i simboliše u umetničke forme nije neuroza.
Mašta poslednja umire
Kako da razlikujemo umetnika i neurotičara? Neurotičar se stalno ponavlja i nigde ne stiže; umetnik napreduje stvarajući. Neurotičar se plaši samoće, svog nesvesnog; umetniku je dobro i kad je sam, u svojoj koži i sa svojim mislima, ali voli autentični društveni kontakt. Neutoričar je zatvoren, a umetnik je otvoren ka sebi i ka svetu. Neurotičar je ljut, uvređen, nezadovoljan i sebičan, stalno meri šta je dao, a šta dobio; umetnik podnosi i strah i žudnju, može da obuzda agresiju i shvata da mora više da da da bi malo dobio…I još mnogo toga.
Od rođenja do smrti, imaginacija nam je važna, jer povezuje sve slojeve naše ličnosti. Nije dobro da je se odreknemo, jer se time odričemo dela naše ličnosti, koji ne mora da nam bude neprijatelj. Kada se opredelimo da funkcionišemo bez ida, bez nesvesnog, bez mašte, živimo kao roboti, ne koristeći svoje potencijale. Kao vrsta imamo neslućene mogućnosti, koje misao može samo delimično da artikuliše, a mašta da oslika i koje samo delimično kroz praksu realizujemo.
Život se možda stvaralačkije očituje u detinjstvu, nego u zrelom dobu, jer smo naučili da zatvorimo dečju otvorenost usled straha da se možda u stvaralačkim ritmovima ne krije bolest. Istina je da je najveći broj stvaralaca (i umetnika i naučnika) bio duševno zdrav. I da nas čista racionalnost i realnost neće spasiti od pojave bolesti. Iako se u detinstvu jasnije spoznaje naš kapacitet za stvaralaštvom, on nikada se u potpunosti ne uguši. Dokaz je trenutak umiranja kada iz nas poteče bujica slika skupljenih tokom čitavog života, besplatna filmska projekcija u predvorju smrti. Slika je izgleda poslednji trzaj našeg tela, jer mašta umire poslednja.
Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik
Foto: gdr-online.com
