Home / Saveti koje niste tražili / Ljubavnik koji pleše dalje
Ljubavnik koji pleše dalje

Ljubavnik koji pleše dalje

Nekada se odmaram uz limunade kao što je film “Neženja” (“The Bachelor”). Romantična komična farsa, napravljena iz muškog ugla je o momku koji, iako je u srećnoj ljubavnoj vezi, se panično plaši braka. Mada je karikaturan, može da se gleda, jer obrađuje večnu temu: sukob između obavezivanja i autonomije. To je, zapravo, rimejk nemog filma “Seven Chances” iz 1925., ali ga žene 21. veka gledaju drugačije. One se pre identifikuju sa mladoženjom, nego sa mladama. Da li je danas zastrašujuće obavezivanje za ceo život jednoj osobi? Zašto se parovi sve manje venčavaju iako se sve ranije i sve brže stupa u seksualne odnose i nevenčano živi? Zašto se veze češće i lakše raskidaju, iako oni koji žive zajedno mogu bolje da se upoznaju i da lakše izglade nesporazume? Ovo je samo još jedna priča o ljubavi, jer nam nikada nije dosta tekstova na tu temu.

Očekivanja od veze

Ne verujem da se ljudi iz različitih epoha bitno razlikuju po potrebi za intimnošću i komunikacijom “dubokim” slojevima. Uvek su i postojale individualne razlike u gregarnom apetitu, potrebi za bliskošću, afilijativnosti, ali i čovek iz srednjeg i ovog veka će živeti kvalitetnije ukoliko odgaji tople socijalne kopče. Razlike su ipak suštinske u ponašanju kroz vekove, pre svega jer su se bitno promenila očekivanja i definicije šta je bliska veza.

Apsurd je da kada je brak bio formalan i ritualizovan, kada je bilo sramotno nikada se ne venčati, ostati “baba-devojka”, ili kada nisu davane dozvole na razvod “Pivljani se nikada ne razvode”, očekivanja od veze su bila više društveno definisana: bračni status, izdržavanje bračnog druga, izvršavanje bračnih obaveza… nego individualizirana. Danas, sa sve ređim venčavanjima, od braka se više očekuje: da se slažemo u seksu, da pružamo podršku u rešavanju svakodnevnih problema, da se međusobno negujemo i uvažavamo, da budemo i prijatelji i ljubavnici, da se volimo kao stvarne osobe. Da li je tu jedan od razloga zašto se sada češće procenjuje da brak ne ispunjava naša očekivanja?

Interpersonalna komunikacija

Svakodnevica današnjeg čoveka i onog iz daleke prošlosti se takođe suštinski razlikuje. Nekada su ljudi živeli sporije i kontakti koje su imali su omogućavali da se sa manjim brojem ljudi dobro upoznaje u dužem vremenskom periodu. Društvene uloge su bile rigidnije: muškarac je imao bliske prijatelje sa kojima je provodio vreme od kafane do ontoloških rasprava, svoj posao…pa od supruge nije očekivao da mu parira u bilo čemu, sem da vodi domaćinstvo i podiže decu, u šta se on nije uključivao. Žena, opet, nije imala „život“ izvan bračne zajednice. Brak je bio jasno ritualizovan i to ga je cementiralo. Koliko su lično bili zadovoljni bračni partneri, nije se postavljalo kao pitanje.

Interpersonalna komunikacija danas naizgled se odvija u društvenom okviru koji obiluje kontaktima (u stvarnom i virtuelnom svetu), ali je naglašeno površnija. Mi stalno „trčimo“ kroz život. I paradoksalno sve smo manje zadovoljni životom. Društvene uloge su nam sve raznovrsnije, ali ih mi igramo bez velike predanosti, komunicirajući površno samo izlozima i često se nalazeći u ličnom konfliktu unutar tih uloga. Kvalitet naših interpesonalnih odnosa je niži nego kod čoveka u prošlosti, jer je za bliskost potrebno i vreme i energija, a nama to stalno nedostaje, trošimo se usput. Kao na kakvoj pokretnoj traci, klizimo kroz socijalne kontakte, sa stalnim osećajem da ništa ne stižemo i da ćemo nesumljivo nešto propustiti ako zastenemo. Kao „ljubavnik koji pleše dalje“ (Goldštajn, 1977.) idemo iz veze u vezu obuzeti strahom da ćemo biti zarobljeni, da ćemo izgubiti slobodu. Čak i kada se delimično obavežemo, posle kratkog vremena pokušaćemo da izbegnemo intimnost tako što ćemo: zaboravljati da dođemo na sastanke, radićemo do kasno uveče, emocionalno ćemo se povlačiti ili izbegavati seksualne odnose. Brak umesto da je utočište kao u prošlosti, postaje zatvor. Rezultat je da sve manje pojedinaca se obavezuje da će ostati decenijama u nekom odnosu, kao i da će učiniti napore da kod konflikta se ponaša konstruktivno i učini sve da se veza nastavi. Jednostavnije je da se „ide dalje“. Ali, zato život plešemo sve više sami, a ne u parovima.

Psihološke informacije

Ljiljana Jerinić

Ljiljana Jerinić

Kvalitet neke veze se može meriti i informacijski. U površnim kontaktima razmenjujemo kulturne i sociološke informacije, one koje su javne, dostupne većini: pol, starost, profesija, pripadnost nekim grupama…Kod kvalitetnijih veza komuniciramo psihološke informacije: šta volimo a šta ne, šta želimo, koji su naši strahovi, šta mislimo o nekoj temi, u šta verujemo….Da bismo se međusobno otkrivali kao ličnosti potrebno je da se upoznajemo, da ostajemo dovoljno dugo u našem mikrokosmosu, našoj „niši“, da bismo stigli da se samootkrivamo. Trčeći kroz život nećemo nikada nikoga zaista upoznati, niti ćemo sebe nekome otkriti, nećemo nikada autentično komunicirati. Koliko je važno da o tome dobro razmislimo, pokazuje činjenica da se uvođenje autentičnosti u socijalne odnose dovodi u vezu sa mentalnim zdravljem. Međusobno samootkrivanje igra značajnu ulogu u potvrđivanju i sopstvene vrednosti i ličnog identiteta (Green, 2006.).

Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik

Foto: sdpnoticias.com

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*