Tetka
Umetnička slika nije fotografija za ličnu ispravu koja samo treba da potvrdi identitet. I figurativna dela su plod slikarevog načina viđenja vizuelne realnosti, čak i kada je lik prepoznatljiv. Iako se zna ko je žena koju je slikao Leonardo da Vinči, osmeh ne govori o toj osobi, nego o samom autoru i o nama posmatračima. Osmeh ovaploćen na licu Mona Lize, ponovljen u liku svete Ane, kao i na drugim slikama Leonarda, pa i slikama drugih majstora koji su stvarali pod njegovim uticajem, ne prestaje da očarava posmatrače vekovima. I ne prestaje da zbunjuje sve koji žele da objasne u čemu je čarolija tog osmeha. Zašto? I drugi su slikali osmehe, pa nisu napravili remek-delo. Šta je tu genijalno?
Moć slikara
I sam Leonardo u svom Traktatu o slikarstvu, 1498. godine objašnjava: „Slikar je gospodar svih stvari koje mogu da mu padnu na pamet. Kad želi da vidi lepote koje će ga očarati, uliti mu strah, izazvati sažaljenje ili šalu i smeh, slikar ima moć da ih stvori. Ako poželi puste predele, hladovita i sveža mesta za vreme velikih vrućina – on ih naslika. Isto je i sa toplim predelima u kišno vreme. Ako želi doline – isto. Ako želi da sa visokih planinskih vrhova otkrije široka polja ili čak horizont mora – sve on to može da stvori. Sve što postoji na svetu kao stvarnost ili mašta, prvo prolazi kroz slikarev duh, a onda kroz prste.“ Leonardova introsprekcija posebno vredi zato što je on, kao pravi renesansni čovek, oscilirao između umetničke kreativnosti i naučnog istraživanja.
Elementi slike
U umetnosti je bitno kako je temu umetnik izrazio. A to kako analiziramo kroz liniju, boju i kompoziciju. I kod Mona Lize i kod Sv.Ane, Bogorodica i dete jasno je da je isti autor. Likovi su smešteni u prvi plan. Volumen, oblik i položaj sugeriše piramidu. Iza je pejzaž gde se postiže privid velike udaljenosti koja nestaje. Napetost slike iz prvog plana se upravo razrešuje u širokom prostiranju pejzaža. Ali, tu nije kraj. Centralni, iako to zapravo nije, je isti osmeh Bogorodice i mlade žene. Šta je kroz ovaj karakterističan osmeh genije hteo da kaže? Šta taj osmeh osim prijatnosti izaziva kod posmatrača da ga to podstiče, inspiriše? Verovatno neku opštiju istinu čim opstaje vekovima sa istim efektima.
Dame
Ako posmatramo ženske portrete kroz istoriju slikarstva, uočavamo veliku raznolikost. Interesantno je da su većinu portreta radili muškarci, pa je to zapravo istorija viđenja lepote žene okom ( i rukom) muškarca. I Leonardove žene, od madona do mladih vlastelinki, kao zajednički imenitelj, imaju tu neuhvatljivost i neodgonetljivost ženske prirode muškom umu. Naravno, da su to jasno žene svoje epohe. Renesansa je i za ženu bila preporod, doba preduzimljivosti i boljeg položaja. Nije neobično bilo sresti ženu sa polemičkim umećima, a opet negovanu (kosi se pridavala posebna pažnja), lepu i spolja i iznutra. Naravno u bogatim krugovima, koje su uostalom slikari i portretisali po porudžbini. Leonardove žene imaju taj dodir savršene finoće i otmenosti, ali i njemu svojstvene, prepoznatljive ljupkosti. Njegove dame liče međusobno, kao da je stalno slikao istu ženu. Koju?
Šta kaže Frojd?
Poznata je i teza da Mona Liza liči na svog tvorca. Često se prikazuje Leonardov autoportret prilepljen na drugu polovinu Mona Lizinog lica, gde se ilustruje da je isti odnos očiju, dužina nosa i položaj usta. Za neke je ipak verovatnije da je Leonardo kroz lik mlade žene slikao svoju majku, od koje je i nasledio taj sklop lica.
Slično je i Sigmund Frojd zaključio. Kombinujući biografski kazuistički metod sa principima psihoanalitičke teorije, on je ponudio tezu da osmeh izražava svu lepotu, ali i složenost emocionalnog odnosa majke i sina. Leonardo je prerano bio odvojen od majke, što je onemogućilo dalji razvoj emocija i postepeno prevazilaženje, odnosno ukidanje edipalnih veza. Leonardo je uspeo na licu Mona Lize da izrazi dvostruki i protivurečni smisao: osećanje bezgranične nežnosti, ali i preteći nagoveštaj nesreće. Preterana nežnost Leonardove majke, bila je za njega kobna, posebno što je rano izgubljena. Po Frojdu, majka je tako prerano podstakla Leonardovu erotiku, a bez razrešenja Edipovog kompleksa, on je bio „osuđen“ na manjak muškosti, koji ga je pratio celog života. To što je dugo radio sliku Mona Lize govori da se dugo borio sa veoma snažnim inhibicijama. A i to što je na kraju nije isporučio njenom mužu Frančesku del Đokondo, da je ova umetnička kreacija Leonardu lično bila važna.
Simbol materinstva
Ne moramo da se složimo sa psihoanalizom, posebno sa delom gde se sve svodi na Edipov kompleks kao osnovni obrazac psihološkog funkcionisanja. Svaka, pa i psihološka analiza konkretnog umetničkog dela ne mora da ga definitivno objasni, jer to nije ni moguće, a ni potrebno. Dovoljno je da nas podstakne i omogući, osim prijatnih emocija, da tragamo za tim “opštijim istinama” koje su razlog zašto neka slika važi za vrhunsku umetnost vekovima. Vrednosni sud kod umetnosti, iako je subjektivan, proverava se kroz intersubjektivnost. Osmeh Mona Lize bi mogao da bude simbol materinstva. Uhvaćen u letu, nežni majčin smešak, koji svako od nas nosi u sebi kao dragocenost, a koji ima i titraj sete jer nam je detinjstvo nepovratno prošlo. Leonardova genijalnost je u tome da je bio vrhunski komunikator, jer je uspeo da sintetiše nešto što svi mi čuvamo kao blago duboko zakopano u središtu svoga Ja.Možda je to dovoljno da se Mona Liza odupire istorijskoj prolaznosti. A možda i nije. Ko zna šta će novim generacijama biti simbol materinstva?
Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik
