Imunitet od zavisničke zaraze

Statistički pokazatelji i zvanični izveštaji (epidemiologija, incidencija, prevalencija) nedovoljno informišu o stvarnom broju zavisnika od psihoaktivnih supstanci (PAS) i nehemijskih zavisnika. Kao društvo imamo mitsko gledanje na ovaj problem. Iako je Jugoslavija bila jedan od najvećih proizvođača opijuma u svetu (!), dugo nismo imali epidemijska žarišta. Alkoholizam nam je jedino bio opšteprihvaćena navika i imali smo dobronamerni odnos prema duvanu i kafi. Danas, iako nismo formalni deo EU, nismo psihosocijlno rezistentni na epidemijski karakter svih savremenih bolesti zavisnosti (i hemijskih i nehemijskih). Koliko brinemo o primarnoj psihološkoj prevenciji posebno ranjivih mladih ličnosti? Da li usmeravajući pažnju na traženje uzroka, ispuštamo mogućnost da gasimo požar?

Zdrav čovek nema motiv zdravlja

Osnovni problem svake prevencije, pa i mentalne higijene, je to što mi kao vrsta nemamo pokretačku snagu koja nas spontano vodi ka očuvanju zdravlja. Mi moramo da ulažemo napore da osmislimo efikasno zdravstveno vaspitanje, jer o zdravlju inače mislimo samo kada ga izgubimo.

Muka je i to što je sklonost zloupotrebi psihoaktivnih supstanci karakteristična za mladalački period, koji odlikuje i to što se još iz detinjstva zadržava pogrešno uverenje o svemoći, omnipotenciji, neugroženosti, „meni ništa ne može da se desi“. Bolest i umiranje je tema o kojoj mladi čovek razmišlja nekritički, gotovo magijski kao dete.

Kako onda razviti mladim ličnostima potrebu da se odgovorno odnose prema svom zdravlju?

Sunce, sloboda, cveće, ljubav

Otežavajuća činjenica u preveniranju bolesti zavisnosti je i romantična slika u medijima o njima. Uzimanje preparata lizergične kiseline i marihuane nekada se vezivalo za hipi filozofiju (1966-70). Tražili su se sloboda, bratstvo, sunce, cveće, opšti mir i legalizacija psihoaktivnih supstanci. Ko je mogao da bude protiv toga? Ljubav, razgovor, traženje novog, kreativnost, borba za slobodu je uvek deo afirmacije i vrednovanja sebe. A kosmičko osećanje, sanjarenje, irealno ispunjenje želja, psihodelizam je moguće podstaći psihoaktivnim supstancama.

Ako se tome doda fenomen socijalne kontaminacije, jer je zloupotreba najčešća u krugu „prijatelja“ (prozelitizam), PAS imaju dvostruku primamljivost:

  • lakše se pobegne od realnosti – to je najbrži način kupovanja zaborava;
  • lakše se dolazi do grupne pripadnosti, do „porodice“.

Mladi se nikada neće osloboditi težnje ka idealima. Postavlja se pitanje da li je „sloboda“ uz psihoaktivne supstance suprotna suštinskom pojmu slobode? Psihoaktivne supstance pružaju samo iluziju slobode, a zapravo zarobljavaju najstrašnije. One su zato obezvredile sve simbole hipi filozofije, jer upravo negiraju i sunce, cveće, slobodu i ljubav.

Razlozi

Najčešći razlozi za juvenilne zloupotrebe su:

  • da bi postigli uzbuđenje, doživeli nešto novo, nepoznato, ekstrasenzorno;
  • da bi ispoljili protest protiv autoriteta i opštih vrednosti;
  • da bi se oslobodili odgovornosti (pasivno-zavisne adaptacije ličnosti);
  • da bi da bi se družili sa sebi sličnima i osetili se zaštićeni i voljeni,
  • da bi pobegli od osećanja usamljenosti, otuđenosti, od realnosti generalno.

Činjenica je da mladi se lakše frustriraju, da lakše postaju anksiozni, da imaju teškoća u ostvarivanju bliskih kontakata, da nisu dobro prilagođeni, da imaju problema u prihvatanju polne uloge, da imaju krize identiteta, da ne znaju ni ko su ni gde žive, da su skloni acting out-u… Uz razbijenu, neadekvatnu porodicu, kao i hronične društvene krize, jasno je odakle epidemijski karakter zaloupotreba u ovoj populaciji.

Niko od nas više ne voli ono što radi

Toksični efekti svake psihoaktivne supstance se ispoljavaju već kod prve upotrebe, iako se ne moraju evidentirati. Svaka zloupotreba nosi veliki rizik za zdravlje i život, jer mi nikada ne znamo kako će svaki pojedinačni organizam reagovati. Nije potrebno da dođe do tolerancije (što je znak psihičke zavisnosti), ili do apstinencijalnog sindroma (što je znak fizičke zavisnosti), da bismo konstatovali štetu po zdravlje.

Panične reakcije, promene na perceptivnom, afektivnom polju, nekontrolisano mokrenje i defekacija, psihotične reakcije paranoidnog tipa, gubitak kritičkog rasuđivanja (recimo ubeđenost da može da leti, pa jednostavno izlazi kroz prozor), mogu se javiti već kod prvih uzimanja. Naravno, da ponovna uzimanja i zavisnost daju trajne i nepovratne fiziološke promene. Bilo bi interesantno predložiti zakon da svako ko je uzimao psihoaktivne supstance nema pravo na stvaranje potomstva, pošto su i hromozomske promene takođe ono što je posledica uzimanja. Da li bi to pomoglo kod prevencije?

Ljiljana Jerinić
Ljiljana Jerinić

Život zavisnika daleko je od slobode i raja koji se propagiraju kao motiv zloupotrebe. Najbolje ga opisuje sam zavisnik: „Osećanje dobrog i prijatnog brzo je ustupilo mesto stalnoj brizi da se dođe do PAS, otuda moljakanje, juri se na sve strane… Potpuno sam izgubio slobodu. Toliko toga sam želeo, da nisam znao šta želim i sada više ništa ne želim. Da li ova praznina koja mi je stalna nešto uopšte znači?“.

Jedan od velikih prepreka u lečenju zavisnika je njegova pasivna priroda, jer je za psihoaktivnom supstancom i posezao, želeći nešto bez truda. Tako i ozdravljenje očekuje pasivno bez ličnog angažovanja, što je nemoguće.

Svi ćemo se složiti da je lakše prevenirati nego lečiti zavisnost. Kao društvo moramo mladima da na vreme ukazujemo na načine kako da zadovolje svoje fundamentalne potrebe, kako da konstruktivno rešavaju lične probleme i ublažavaju napetosti na zdrav način. Možemo li mi to? Umemo li da podignemo potomstvo u ovoj zemlji koje će biti rezistentno od zavisničke zaraze?

Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *