Biti ili ne biti dete

Zakon protiv fizičkog kažnjavanja dece je posvađao Srbiju. Izgleda da je kazna pojam koji sadrži implicitnu opasnost, jer može da stremi uzvišenosti političko-pravnog diskursa, ali i lepljivom moralisanju istovremeno. Kako ne bismo ovu uzavrelu atmosferu pretvorili u mlaćenje prazne slame i lične obračune, hajde da raspravimo pojmove poštovanja-ponižavanja, fizička kazna-zlostavljanje, uloge roditelj-dete, u inteligentnoj formi razmene stavova. Ovaj tekst je moj stav u dilemi „ biti (telesno kažnjavati) ili ne biti dete“, gde je ne tretiram kao logičku tautologiju, nego kao centralno pitanje preporučenog vaspitnog stila.

Asimetrija

Odnos roditelj-dete je asimetričan, čak i kada se roditelj potrudi da kreira atmosferu veštačke ravnopravnosti. Zašto? Zato što je roditelj taj koji je odgovoran za: organizovanje optimalne sredine, za planiranje i reaizaciju, ali i efekte svojih intervencija. Roditelj inicira, dozira, ohrabruje, postavlja granice, nagrađuje biće i kažnjava neželjeno ponašanje, daje dozvole i zabrane, šetajući fleksibilno po zoni narednog razvitka, odnosno odmeravajući vaspitne postupke prema stepenu detetovog razvoja. Roditelj ide od opšteg ka posebnom, od spolja ka unutra, od negativnog ka pozitivnom, oblikujući detetov svet u skladu sa svojim normama. Roditelj je svestan da modeluje i svojim ponašanjem detetovu spoznaju, osećajnost, ponašanje. I ta asimetrija je potpuna na rođenju, a naizgled se gubi sa detetovim punoletstvom, ali je to samo još jedan zadatak roditelja da dobro “odradi” i sve separacije i osamostali dete. Međutim, do smrti roditelja se ne realizuje potpuna simetrija, roditelj uvek zadržava bezuslovnu ljubav na biće deteta, ali i autoritet, jer ljubav nije dovoljna, iako joj romantično pripisujemo grandioznost.

Psihološka pismenost

Dete doživljava svet i sebe u svetu posredstvom odraslih i to što je manje to u većoj meri. Odrasli je taj koji mora prvi da se psihološki opismeni. Idealno bi bilo da svoje poslove sazrevanja “završi” pre stvaranja porodice i rođenja deteta. I priroda se postarala da ostavi dovoljno dugih devet meseci da se roditelji spreme za prinovu. Ta priprema ne obuhvata samo materijalnu pripremu: stan, redovan izvor prihoda…nego i psihološku.

Bez obzira koja je psihološka škola ili pravac u pitanju, svi se slažu u tome da je na formiranje ličnosti, pored genetike, presudna interakcija sa sredinom naročito tokom prvih godina života. Roditeljski stil visoko korelira sa vrstom i stepenom adaptacije ličnosti.

Sve vaspitne teorije se slažu tome da su roditeljima potrebne specifične veštine i metode i da psihološki pismeniji roditelj oblikuje i psihološki pismenije dete. Tu nema razilaženja kod svih učesnika rasprave o pomenutom zakonu. Gde počinje raskol?

Poštovana deco

Umeće roditeljstva se ne može “spakovati” u maglovite apstrakcije: “poštujte dete kao ličnost”; “dajte mu samo ljubav”; “negujte ga kao malo vode na dlanu”, iako su to humanističke parole. Poštovanje kao priznavanje ljudskih vrednosti je neotuđivo pravo svakog ljudskog bića koje se stiče rođenjem i u čemu su zaista izjednačeni i roditelji i deca. Ne treba to da se ugrađuje u zakone koje ljudi artikulišu, jer je imanentni “sastojak” ljudskosti svake jedinke. Isto tako je i zločinac ljudsko biće koje ima pravo na poštovanje samo zato što ima ljudski aspekt! Čak i kada kao društvo kažnjavamo sa razlogom, moramo da ostavimo osećaj dostojanstva. Jednostavno se kažnjavanje i ponižavanje ne poklapaju po konotaciji pojmova. Postoji i ugao gledanja na ove pojmove koji bi lako dokazao da upravo zatvoreniku kaznama priznajemo odgovornost za postupke i “počašćujemo ga time što ga kažnjavamo” (u protivnom ga proglašavamo mentalno obolelim).

Takođe, izazivanje patnje i bola nije dokaz ponižavanja u sebi i po sebi. Primer su regruti iz borbenih jedinica koje terajući da pate, čeličimo i omogućavamo im da prežive u ratu. Ponižavanje nije sastavni deo institucionalne obuke regruta, mada komandujući oficiri često tretiraju tako regrute.

Sve ove digresije, samo treba da ukažu na činjenicu da kažnjavanje nije suštinski vezano za ponižavanje. Roditelj može istovremeno da poštuje i da kažnjava dete, to nije oksimoron. On voli biće deteta, a kažnjava neadekvatno ponašanje.

Ljiljana Jerinić
Ljiljana Jerinić

Vaspitna sredstva

Samo pružanje nege detetu, bez omeđavanja, postavljanja granica i davanja strukture se pokazalo kao neuspešni vaspitni stil. Naravno da svi roditelji treba da uvežbavaju različite tehnike nenasilnog oblikovanja deteta, ali niti su roditelji bogovi, niti su deca anđeli, niti se vaspitanje odvija u idiličnim uslovima. Telesna kazna jeste jedan teorijski moguć način. Bez ikakve dileme, niko od stručnjaka ne govori o zlostavljanju deteta kao preporučenom roditeljskom stilu. Naravno da roditelj poseže za “ćuškom” po detetovoj zadnjici samo u krajnjoj nuždi, kada je ugrožena detetova egzistencija ili njegovo zdravlje. Takav vid telesne kazne je štetno isključiti zakonom iz roditeljskog repertoara.

Sa druge strane, nećemo dobiti automatski humanog roditelja, time što ćemo mu uskratiti telesno kažnjavanje. Iako se budemo deklarisali da uvažavamo ovim zakonom dete kao “punopravno” ljudsko biće, i dalje ćemo se “dogovarati” sa detetom a da ga nismo pitali za mišljenje; i dalje ćemo razgovarajući sa lekarom ili psihologom govoriti njemu iznad glave kao da dete nije ni prisutno; i dalje ćemo terati dete da piše domaći, pa kada mi nismo zadovoljni ćemo pocepati stranicu…i dalje ćemo ga potcenjivati i ignorisati. Dete će manje “boleti” retke, ali vaspitno opravdane “ćuške”, nego ovi suptilni načini ponižavanja.

Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik

Ilustracija: FreeDigitalPhotos.net

3 comments

  1. Zašto se ne uvedu obavezni psihološki pregledi u toku i nakon trudnoće ?

  2. Odličan tekst, dosad najbolji na ovu temu!

  3. odlican tekst, posebno mi se dopao deo gde je doduse na kratko, ali ipak bacen akcenat na mentalno i psihcko nasilje nad decom. hvala

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *