Home / Saveti koje niste tražili / Uputstvo za upotrebu seksa
Uputstvo za upotrebu seksa

Uputstvo za upotrebu seksa

Prava je navala informacija o seksu. Časopisi, televizija, film, internet nas „obaveštavaju“: kako da praktikujemo seks, koliko često je to normalno, kako do većeg zadovoljstva, šta od nas partner očekuje, šta nikako ne smemo da radimo i slično. Saveti su često u formi „uputstva za upotrebu“. Neverovatno je koliko su površni, neprofesionalni, puni neproverenih pretpostavki i pogrešnih uverenja o prirodi seksualnosti. Zajednički imenitelj im je lažno uverenje kako će parovi uz pomoć dotičnog saveta da „srede stvari“ („Lako, može svako“). Paradoksalno je da kod tolike „informisanosti“ je sve veći procenat razvoda. Zašto je teško potražiti pomoć (seksualnog) terapeuta?

Oštećen identitet

Patrijarhalna ideologija je još uvek dominantna u našim glavama uprkos urbanizaciji. Idealno Ja se na ovim prostorima definiše kao samodovoljno, nezavisno i neemocionalno sopstvo. Stameni muškarac je tako prototip „zdrave“ ličnosti: racionalan, hladan, stoji čvrsto na nogama…Svaka indikacija nesreće, dovodi se automatski u vezu sa oštećenim identitetom, sa znacima patologije ili bar slabosti. Naravno da je taj spartanski model „zdravlja“ štetan podjednako i za žene i muškarce, pošto pruža nerealističnu, nehumanu sliku koja je u konfliktu sa stalnim preprekama u svakodnevici.

Kada se ta ideologija primeni na odnos partnera, sve je duplo teže. U slučaju da dođe do teškoća u funcionisanju (što je neminovnost kod svake veze), manje moćan partner je podložniji da bude okarakterisan patološki. Medicinska patologija kao kakav oblak visi nad našim nesrećama, nesposobnostima, neuspesima. Po automatizmu se ranjivost definiše ne kao ljudski aspekt, nego kao abnormanost. Zašto bi onda neko želeo da ide na terapiju i bude etiketiran kao patološka ličnost? Čak i kada bi se u terapiji parova izbeglo individualno patologizovanje, zašto bi par rizikovao da se zaključi da je odnos neizlečivo „bolestan“ i da je razvod rešenje, jer će to izazvati lančane nove probleme i teškoće koje će pogoditi i decu? Zar nije bolje ćutati, održati masku za javnost o idealnom braku, a patiti u četiri zida? Kako su naše babe i dede provodile čitav život u jednom braku, ne tražeći nikakvu pomoć? Možda je terapija samo moda, koja nam je stigla sa industrijom zabave i potrošačkim mentalitetom?

Pogrešne mape

Pomoć terapeuta je tabu, ali petparački tekstovi o seksu su vrlo čitani, najčešće krišom. Nažalost oni su puni pogrešnih mapiranja seksualnosti. Neki prikazuju seks kao veštinu, treba ga izvoditi dobro, kao neku vrstu aerobika. Ovaj koncept vežbanja je bliži muškoj čitalačkoj publici. Žene preferiraju imati/posedovati koncept, kao da je seksualnost neka vrsta robe.

Muški diskurs, iako je naizgled u korist muškaraca, mnoge muškarce čini anksioznim u vezi sa tim kako će se pokazati u seksu, kao da su stalno na ispitu. Opet, ženski diskurs imati/posedovati sprečava mnoge žene da istražuju svoje seksualne potrebe. Oba diskursa mogu da se kombinuju tako da i muškarci i žene ostanu nezadovoljni: muškarci se još više trude u pogrešnim stvarima, a žene nisu u stanju da im artikulišu šta žele – kao dva paralelna sveta.

Muka je što su neke predrasude tako duboke, da su ugrađene čak u socio-biološke teorije (uglavnom one koje svoje „aksiome“ vuku iz fundamentalnih evolucionih procesa). Tako se smatra „naučnom istinom“ da muškarci imaju veću potrebu za seksom uz komičnu vododinstalatersku metaforu: pritisak u njima kad se uzbude narasta i ako se ne otpušta oni će eksplodirati. Žene opet po tom biološkom viđenju, više vape za emocionalnom intimnošću i osvešćenošću. One traže odnose da bi bile emocionalno bliske, posvećene, zaljubljene, a seks im je sporedan. Tome se dodaje permisivni diskurs, koji naglašava da su međusobna želja i zadovoljstvo „prirodni“ i očekujući.

Diskurs je inače grupa nepisanih „pravila“ i tvrdnji, skup zajedničkih verovanja u društvu, koje sadrže i implicitne, nesvesne predpostavke, i proglašavaju se „prirodnim“, urođenim činjenicama, te se ne dovode u sumnju. Kada se vladajući referentni okvir promeni, tek tada se shvata koliko te tvrdnje nisu imale veze sa biologijom. Primer iz nedaleke prošlosti je „argument“ da su žene previše emotivne, nesposobne za racionalno mišljenje, mozak im je manji i slabiji, te da nisu sposobne za više obrazovanje i politiku, koji je danas smešan, ali do pre jednog veka je bio opšteprihvaćena „istina“.

Ljiljana Jerinić

Ljiljana Jerinić

Implikacije za terapiju

Instant saveti u žutoj štampi takođe greše u tome što impliciraju brzo rešavanje seksualnih (i drugih) problema. Terapija je uvek proces i zahteva napor. Zanimljivo je istraživati zašto ulagati napor da se ide na terapiju. Da li zato što hoćemo pozitivnu promenu u odnosu? Da li smo patološki slepljeni pa ne možemo bez pomoći terapeuta da se razdvojimo? Da li je neka vrsta patologizacije počela, pa je dobro da se „fiksira“ kod jednog od partnera? Da li smo još uvek dragi jedno drugom?…

Nema pravila. Baš kao što razvoj problema varira od para do para, isto važi i za puteve kojima će se terapija kretati i šta će biti rezultat terapijskog procesa? Sa terapeutom se uvek pravi ugovor gde se definišu i želje i ciljevi.

Uloga terapeuta (i seksualnog) je da, posle početnog sakupljanja informacija, formuliše izvesne ideje o tome šta bi mogle da budu korisne intervencije. Sama terapija je dvosmerni proces. Postavljanjem određenih pitanja, terapeut sigurno implicira način na koji vidi naš problem. Da li gađa „slepu ulicu“ ili „čvor problema“, na nama je da ga vodimo. Terapija je zajednička kreacija, gde se odvijaju različiti scenariji. Nekada je muškarac taj koji je više u stanju da da jasniju sliku, pa se žena opaža kao preosetljiva, teška, neko ko doprinosi problemima. Ili, obrnuto, žena bude u stanju da bolje artikuliše svoja osećanja, sposobnija je da govori o problemima i posvećenija je terapiji. Terapeut mora vešto da svoja znanja uvek konkretno prilagodi svakoj ličnosti i svakoj situaciji. Obuka za posao terapeuta je zato dugotrajna i zahteva supervizije.

U prividu ravnopravnosti stvorene u terapijskom okruženju, odigravaju se životne sekvence koje treba da nas dovedu do nove forme odnosa. Problemi su imali svoju genezu, nisu nastali preko noći. Tako moraju i da se rešavaju, u dužem vremenskom periodu, sa naporom. Nema instant terapija i savetovanja koje su profesionalne i odgovorne. Kako onda neki, čak i vešto napisan tekst, može da bude uputstvo za upotrebu bilo čega?

Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*