Home / Preporučujemo / Trčanje kao uživanje u životu
Trčanje kao uživanje u životu

Trčanje kao uživanje u životu

Trčanje je zadnjih godina sve popularnije, svuda ćete videti ljude različite dobi kako trče, od veoma mladih, do ljudi za koje bismo pre očekivali da hodaju uz pomoć štapa. Sve više se osnivaju trkače grupe koje okupljaju zaljubljenike u ovu vrstu rekreacije, trčanje se populariše putem društvenih mreža i motiviše čak i one koji su za sebe mislili da se nikada neće pokrenuti.

Jovana Vukić je jedna od onih kojoj do prošle godine nije padalo na pamet da trči, a još manje da će ove godine istrčati dva polumaratona. Iza nje su Beogradski i Ljubljanski polumaraton i s obzirom da se trčanjem bavi tek godinu dana, prenosimo vam njeno iskustvo i razloge zbog kojih je počela ozbiljnije da se bavi trčanjem, možda vas motiviše da se i sami priključite svetu trkača rekreativaca.

Zašto si počela da trčiš?

Išla sam tako jednom šumom, kad ono medved i ja šta ću, potrčim. Šalim se, naravno, trčanje me generalno nikada nije interesovalo, mislila sam da ljudi koji trče nisu normalni ili da ih neko juri jer mi je to delovalo prenaporno. Kada sam počela da radim posle fakulteta, došla sam u fazu kada tokom celog dana na poslu sedim, a onda posle posla opet sedim, pa sam počela da idem u teretanu gde sam kombinovala gym i kardio, najviše traku za trčanje.

Jovana ljubljana 2

Posle dva, tri meseca sam se već osećala bolje, imala sam više energije, a to trčanje od 30-45 minuta na traci mi je neverovatno prijalo. Onda sam polako nailazila na krugove ljudi koji se bave trčanjem i oni su me zainteresovali tom svojom “euforijom” pa sam odlučila da učestvujem u jednoj trci prošle godine, u dužini od 5 kilometara. Posle te trke, čitava atmosfera me motivisala da se spremam za Beogradski polumaraton ove godine, iako pre toga nisam nikad trčala duže od 3 do5 kilometara.  Trčanje jednostavno čini da se osećam srećnije, nemam drugo objašnjenje.

Da li trčanje budi želju za još više trčanja?

Zavisi koliko je neko motivisan. Želja za postizanjem rezultata mora da bude najjača, jer ako nema volje neće biti ni želje za trčanjem. Jednom kada se dobije taj virus “trčanja” on svakako vodi ka tome da se još više trči, brže, da se postižu bolji rezultati.  Još uvek nemam motivaciju za pun maraton, ali nikad se ne zna.

Ove godine si istrčala Beogradski polumaraton, kako si se pripremala, da li je to podrazumevalo samo trčanje ili još nešto, drugačiju ishranu, treninge…

Prvo sam skinula programe za početnike sa sajta trcanje.rs i napravila plan od deset nedelja. Takođe, na Fejsbuku sam se učlanila u grupu koja okuplja ljude koji trče polumaratone, maratone, u stvari, ljude koji generalno trče. Oni su često bili super savetnici. Ishranu sam promenila, što znači da sam jela sve ali zdravije, čitala sam kakva je hrana dobra kada su u pitanju duga trčanja, koja se hrana sporo troši iz organizma i nadoknađuje izgubljenu snagu. Kod promene ishrane je dobro što sam stekla naviku da se hranim zdravije i posle maratona, što mi je postalo  “usađeno” da izbegavam nezdravu hranu.

Jovana maraton

Kako si se osećala nakon što si prošla kroz cilj?

Sam prolazak kroz cilj čini da se osećaš zadovoljno i srećno što si ostvario ono što si želeo. Veći doživljaj je samo trčanje, atmosfera polumaratona i ljudi na ulicama koji podržavaju sve učesnike i navijaju. Pored maratona, tu su i male trke koje se često organizuju, tu je uvek dobra atmosfera i druženje.

Nakon Beogradskog maratona, usledio je maraton u Ljubljani, kako si saznala za ovaj maraton?

Zapravo, mene je Ljubljanski maraton našao.  Za njega sam saznala preko Fejbuk ads, tako što se Ljubljanski maraton ciljano reklamirao. Onda sam videla da veliki broj ljudi iz grupe za trčanje ide na ovaj maraton. Delovalo je kao zanimljivo iskustvo jer se radi o drugom gradu i drugoj državi, sve je drugačije i zaista je to bilo divno iskustvo. Organizacija Ljubljanskog maratona je mnogo bolja, ima mnogo više učesnika, a i Slovenci su poznati kao sportska nacija, na svakom ćošku u Sloveniji neko trči.

Koliko je za trčanje važna oprema trčanje?

Oprema za trčanje je veoma važna. Izbor patika je najvažniji jer trčanje po betonu nekada može uzrokovati razne povrede ako se ne nosi kvalitetna patika. Patike u kojima sam trčala na Ljubljanskom maratonu su Adidas boost energy i u potpunosti su me oduševlile jer ni jedan jedini problem sa stopalima nisam imala. Čak ni malo bola u skočnom zglobu koji me je posle Beogradskog maratona držao dva dana. Ostala oprema poput majice i šortsa je važna u smislu da treba da bude od kvalitetnog materijala koji ne zadržava toplotu i brzo se suši, ali opet, smatam da su patike najvažnije.

Šta ti je bilo najteže tokom trčanja na maratonu?

Najteži mi je bio defitnivno taj prvi Beogradski maraton, negde na 15. kilometru, na Novom Beogradu, sam pomislila koliko sam udaljena od cilja i zašto mi je to trebalo u životu. Čula sam da skoro svako ko trči prvi polumaraton to pomisli, ali to bukvalno nestane kad se pređe cilj, a onda želite još. Jedna drugarica mi je skoro rekla “kad pričaš o tim kilometražama, to je kao da mi pričaš o kosmosu”.  S obzirom da je poenta da se nađe mera, tj. optimalna brzina koja ti prija za trčanje, to samo po sebi nije teško, sve je lako kad je prisutna volja

Koji su ti planovi što se trčanja tiče?

Plan je da osvajam uvek različite betone na što različitijim mestima na planeti. Dostizanje boljeg vremena je takođe cilj, ali ne po svaku cenu.

Tvoj savet budućim trkačima, zašto treba trčati?

Trčanje nije moranje, već želja, kao što sam već pomenula. Svako treba da proba, a ako se oseti dobro, ako mu prija, treba da nastavi, ako ne, neka se posveti nekom drugom sportu ili hobijima. Trčanje je zapravo uživanje u životu i predelima u malo bržem tempu, zavisi kako ko na to gleda.

received_10152802412148610.jpeg

One comment

  1. Trčanje je odličan sport, mislim da bi trebalo svi da ga praktikujemo, ako ništa drugo onda barem jedna šetnja.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*