Povratak prirodi

Internet kultura je vodeća kultura dvadeset prvog veka. Nije bitno da li smo rođeni u prošlom veku ili u ovom, ali svi ćemo pre ili kasnije kliziti na uzavreloj, uzbudljivoj reci onlajn informacija. Nema sumnje da će naš mozak tako da evoluira da ćemo biti sve uspešniji konzumenti. Vizija kako sa lakoćom istovremeno vodimo trideset četiri konverzacije na šest paralelnih medijskih platformi nije naučna fantastika, nego zaključak naučnih eksperimenata. Pitanje je da li merimo i kontrolišemo samo šta dobijamo ili i šta gubimo novim mentalnim navikama? Možda je već trenutak za novi romantičarski pokret koji bi težio oslobođanju čovekove ličnosti od „okova interneta“? Možda je vreme za novog Rusoa koji bi upozoravao na ljudske aspekte koje automatizacija erodira i postulirao „prirodnog čoveka“?

Ti nisi tvoj iPhone

Nikolas Kar u knjizi „Plitko“ vešto dokazuje da mi kao ljudska vrsta imamo izuzetan potencijal da svoje alate, mašine, gadget-e doživimo kao deo naše telesne šeme, kao deo sebe. Čovek sa čekićem zaista se ponaša kao da je srastao sa čekićem. On tada može da obavlja poslove koje bez čekića ne može. Ali, niko od nas, posle upotrebe čekića ne nastavi da ga nosi sa sobom, a ne oseća ni zavisnost od čekića. Vraća se u „prirodno stanje“ čim odloži alat. Isto je i sa dvogledom. Sa njim vidimo na daljinu, ali ne vidimo na blizinu. Kada ga ne bismo nikada prestali da koristimo, blizina bi za nas postala virtuelna, a kao eksperti za daljinu stalno bismo se saplitali o kamenčiće na koje nailazimo. Koju „blizinu“ i „dubinu“ ne vidimo kada smo non-stop umreženi nekim elektronskim pomagalom?

Prinošenje žrtvi Webu

Nesumljivo će se nove kognitivne navike prilagoditi novom informacionom okruženju. Kratke informacije u stalnom protoku kroz našu radnu memoriju ograničenog kapaciteta, tražiće da je stalno čistimo, kako bi bilo mesta za nove stimuluse. Ništa se neće deponovati, jer će pre „ispariti“ sa kratkotrajne memorije, nego što će stići da se obave mehanizmi deponovanja. (Kar kaže da već počinjemo da ličimo na palačinke – umreženi, a bez dubine). Doći će do uniformisanja, jer će svi imati iste fiziološke reakcije na istim neuro-putevima. Internet je provodnik konvencionalnosti i konformizma, pa će čovečanstvo tako postati istinski globalno. A dubinsko rezonovanje, meditativno mišljenje, kontemplacija, originalno mišljenje, sposobnost upoređivanja, kritičnost, individualiziranost ….će biti off. Sve kognitivne funkcije koje zahtevaju linearnost, mir, pažnju, kontinuitet biće žrtvovane i vremenom će ti sinaptički putevi postati neprohodne ruševine.

Neće samo kognicija da se adaptira, nego i naša osećajnost i voljne odluke će pretrpeti značajnu promenu. Sofisticirani mentalni procesi su po svojoj definiciji spori. Za empatiju je potrebno vreme. I za istinsku ljubav i prijateljstvo. I za doživljaj umetničkog dela. I za odmerenu društvenu akciju. Mnoge funkcije koje su srž našeg ljudskog aspekta su suprotne od logike interneta. Hoćemo li i njih da isključimo? Ili možda samo treba da naučimo da se skidamo sa svih gadget-a, bar neki time slot tokom dana, za vikend, kad smo na odmoru…i zadržimo naviku da se vraćamo u naše „prirodno stanje“?

Čovek je po prirodi moćan

Ma kakvo bilo naše mišljenje o Žan Žak Rusou (Rasel ga je prikazao kao šarlatana, čiji je izdanak Hitler!), ne može mu se osporiti da je otac romantičarskog pokreta, začetnik misaonog sistema koji iz čovekovog osećanja izvodi činjenice i koji propoveda vraćanje ljudskoj prirodi. Ruso kaže: „da bi se zlo uništilo, potrebno je napustiti civilizaciju, jer je čovek po prirodi dobar i samo ga ustanove čine lošim“ (Rasprava o nejednakosti, 1754.).

Ljiljana Jerinić
Ljiljana Jerinić

Jasno je da vulgarizovana ideja „prirode“ zvuči i sada besmisleno i smešno. Još je Volter polemisao sa Rusoom ovako: „Čovek poželi, čitajući Vašu knjigu, da hoda na sve četiri ili da se upiti u potragu za divljacima…ali šta ako postanem ljudožder“ (1755. u odgovoru na Rusoov ogled). I nama je naravno jasno da ne postoji zakon prirode koji bi obezbedio po svom automatizmu srećno čovečanstvo, te nije to smisao apela da upražnjavamo skidanje sa Web-a.

Sagledavajući probleme koje stvara internet, postoje istraživanja koja potvrđuju da čak i kratke interakcije sa prirodom mogu da „vrate“ mentalne funkcije koje smo zapostavili. Opuštanje, mir, tiho mišljenje, kontemplacija, osvežavaju nam moždane puteve, regenerišu nas. ART (Attention Restoration Theory) zagovara efektivno opuštanje bez spoljnih nadražaja. Programeri prave programe (Freedom, Anti-Social) koji nam blokiraju kontinuirani pristup društvenim mrežama, omogućavajući nam da linearno rešavamo životne zadatke uz fokusiranu pažnju. Koja god novina da se čoveku nudi, uvek je važno da se zna „ko je gazda“. I kod interneta je potrebno da sačuvamo sposobnost da funkcionišemo bez kompulzivne patnje, bez zavisničkog sindroma, jer mi smo ti koji kontrolišemo naš život. Možda se nećemo složiti da je ljudska priroda u svojoj suštini dobra, ali ćemo se složiti da je moćna! Zašto bismo vlastitu inteligenciju pretpostavili veštačkoj u bilo kom veku?

Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik

Foto: FreeDigitalPhotos.net

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *