Home / Saveti koje niste tražili / Da li su nam preci bili manje inteligentni?
Da li su nam preci bili manje inteligentni?

Da li su nam preci bili manje inteligentni?

U susretu sa novim tehnologijama primećuje se kako se starije generacije teško obučavaju. Nekada je mudrost staraca bila poslovična, danas unuci često doživljavaju deke i bake kao neinteligentne. Tu je i fenomen nazvan Flinov efekat, koji kaže da koeficijent inteligencije ljudske rase raste u proseku za tri boda svakih deset godina nakon Drugog svetskog rata. Da li to znači da deca koja se sada rađaju mentalno prerastaju roditelje, pre nego što ih fizički prerastu? Da li postoji analogija: stara medija platforma vs. nova i roditelj vs. dete? Da li smo mi uopšte pametniji od svojih prabaka i čukundeka, od svojih dalekih predaka? Da li će naši čukununuci biti pametniji samim tim što su rođeni u drugo vreme?

Testovi inteligencije

Kada se zaključuje kako su savremene generacije u proseku više od svojih predaka, uzima se isti „aršin“ –metar, te se o instrumentu merenja ni ne razmišlja. Kada se „meri inteligencija“, primenjuju se baterije testova da bi se izvukao relevantan zaključak. I tada se lako pogreši, naročito kada se na osnovu parcijalnih rezultata, prave generalizacije. Ilustracije radi, tako se zaključivalo da su Crnci manje inteligentni od belaca, gradska od seoske dece i slično.

Daleko od toga da su testovi inteligencije besmislica, jer su nastali sad već decenijskim naporima psihologa-naučnika u pokušaju da se kognicija rastavi, pretvori u varijable i objektivnije procenjuje. U mnogim segmentima života, oni nose veliku „težinu“: kod upisa u školu, kod odabira profesije, kod zapošljavanja i slično. Ili kod naučnog istraživanja gde su korisni merni instrumenti: bez testova ne bi bilo moguće potvrđivanje ili opovrgavanje hipoteza. U mnogim segmentima profesionalnog rada psihologa, testovi inteligencije imaju svoju svrhovitost. Opasnost nastaje, kada se na osnovu dobijenih rezultata u bilo kom istraživanju, vrše uopštavanja, obrazuju sudovi koji se odnose na celu ljudsku rasu i to još posmatrano kroz vekove. Lako onda pomešamo „babe i žabe“. Nažalost, pošto postoji trend opadanja sposobnosti kritičkog mišljenja, te sve manje ljudi uopšte zapaža te „greške u generalizaciji“.

Flinova greška

I sam Flin je pokušavao da zaključi na čemu se bazirao efekat koji je dobio njegovo ime. Sumnju u ispravnost zaključka je izazvao paradoks da Flinov efekat bledi sa porastom upotrebe Weba. Da razvoj tehnologije direktno proporcionalno podiže koeficijent inteligencije, digitalni mediji bi morali da izazovu skok. Paradoksalno, poslednje decenije dolazi do stagnacije ili čak opadanja rezultata koji se postižu kod merenja intelektualnih sposobnosti, što se poklapa sa širom upotrebom interneta! Web nije sila koja će nas učiniti pametnijima, iako imamo takav subjektivni doživljaj.

Na čemu se onda temeljio Flinov efekat? Nema jednog odgovora, tu su samo hipoteze koje treba dokazati, ali možemo da razmišljamo, šta je to u dvadesetom veku bilo podsticajno za intelektualni razvoj ljudske vrste, a nije tehnologija? Sociolozi bi verovatno tražili duboku i dugotrajnu promenu u nekom aspektu globalnog društva: smanjio se broj članova u porodici, bolja je ishrana, više se posvećivalo pažnje obrazovanju, formalno školstvo je bilo masovnije i strukturno bolje itd. A šta se od toga nije nastavilo u dvadeset prvom veku? Analizirajte sami.

Psiholozi imaju drugi ugao gledanja. Oni se prvo pitaju da li je rast koeficijenta inteligencije realan ili relativan? Možda je sve samo rezultat načina na koji se inteligencija meri? Možda su jednostavno merni instrumenti dobro baždareni za dvadeseti vek, jer su tada i nastajali, a ne mere sposobnosti ni predaka, ni novih generacija? Preci su morali da rešavaju konkretne probleme, da dešifruju prirodu, da se snalaze u polju, u šumi, u malih socijalnim sredinama, živeli su u svetu u kom simboli, apstraktna razmišljanja i teorijske klasifikacije nisu bile važne. Naravno da bi bili loše pozicionirani na skali da ih testiramo sadašnjim testovima inteligencije. Ako je tako, možda pad u dvadeset prvom veku samo poručuje da treba da apdejtujemo testove inteligencije! Nemamo mi “bolji mozak” od predaka, niti je on “lošiji” od potomaka, nego je samo drugačiji, jer nam je svakodnevica drugačija.

Ljiljana Jerinić

Ljiljana Jerinić

Bez katastrofiranja

Preci nas interesuju samo kad hoćemo da razumemo sebe sada ili da nešto predvidimo. Više nas interesuje bliska budućnost, potomstvo za koga osećamo odgovornost oblikovanja. Jaz među generacijama je zakonitost, jer je, u svetlu predhodnog razmatranja, njihovo mentalno funkcionisanje drugačije. Internet domoroci i imigranti se nikada neće izjednačiti. Opet kontinuitet u razvoju ljudske vrste je zakonitost. Niko ne počinje od nule, nije tabula rasa. Internet imigranti imaju otklon u odnosu na nove tehnologije, te mogu da ukažu gde će se razviti problemi i mogu da pomognu da se kontrolišu negativni, a podstaknu pozitivni efekti. Na primer: jedan od sigurnih razloga zašto novije generacije imaju niže skorove na starim testovima inteligencije je činjenica da nove tehnologije „gase“ jedan aspekt opšte inteligencije – pamćenje. To što su se programi tako razvijali da bolje čuvaju podatke, nego ljudski mozak, jeste napredak, jeste korisno, ali samo jednim delom. Čovek više ne mora ništa da pamti, ne mora da ima dugotrajnu memoriju, kada je ona elektronski deponovana i dostupna jednim klikom. Nažalost, bez formiranja vlastitih foldera, bez postojanja vlastitih datoteka pati ljudski mozak. Čitave zone ostaju „bez posla“ i vremenom će atrofirati. A ljudsko pamćenje nije istog kvaliteta kao elektronsko. Ono je živo. Mi, baš kao krave hranu, stalno „preživamo“ naše biblioteke, fonoteke, videoteke, stalno menjajući, dorađujući svoja sećanja. Kada to nemamo kao hranu, postajemo prazni i plitki, nemamo unutrašnji život i to nam nedostaje. Bez želje da se katastrofira i zamišlja neki fantastični scenario kako će se ljudska rasa robotizirati i slično, današnji mozgovi imaju zadatak da ostave narednim generacijama poruke kako bi se svesnije upravljalo mentalnim funkcionisanjem ljudske rase u globalu. A da će nas potomci doživljavati kao neinteligentne je neminovno, jer nikako ne bismo mogli da postignemo visoke skorove na nekim budućim testovima inteligencije, čak iako smo članovi Mense.

Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik

Ilustracija: FreeDigitalPhotos.net

 

 

 

One comment

  1. Mislim da se nivo inteligencije popeo kod nas i da zbog novog skolskog sistema imamo inteligentnije ljude nego u proslosti, ali se slazem da nove tehnologije malo treniraju mozak jer zamenjuju coveka u mnogome.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*