Podesi i unutrašnji sat!

Kada pomeramo zimsko-letnje vreme, uvek gunđamo kako nam je teško da se adaptiramo bar jedno izvesno vreme. Šta je sa našim unutrašnjim, biološkim časovnikom? Da li se rađamo kao ranoranioci ili noćobdije? Da li se ritam menja tokom života? Kako da to uklopimo sa životnim zadacima i socijalno dogovorenim merenjem vremena? Utiče li raskorak ličnog i socijalnog časovnika na naše zdravlje?

Mozgu je potreban ritam

Budimo se i prvo pogledamo koliko je sati. Idemo na sastanak i stalno proveramo da ne zakasnimo. Gladni smo, ali da li je vreme za ručak ili ne? Beba se hrani na tri sata, podučavaju nas. Sada će vesti. Kasnim na čas. Konačno veče i moje uživanje uz #trecasmena….Ne znam kako bi nam život izgledao da nema socijalnog merenja vremena. Verovatno bi se stalno mimoilazili sa okolinom, mnogi socijalni životni ritmovi bi bili ugroženi. Ali, ono što znam je da bismo bili u nekom ritmu, jer je ritmičnost naš modus življenja. Naše telo, naš mozak, sve biološko oscilira u cirkadijalnom ritmu. Naš unutrašnji sat je fiziološki podešen na dnevno-noćno funkcionisanje: temperatura tela, visina kortizola i melatonina, mentalna spremnost, očišćenost radne memorije, …sve stalno varira, pulsira u ritmu života.

Važeći je stav da nam je taj biološki časovnik urođen. I laici znaju da postoje: ranoranioci-“ševe” i noćobdije-“sove”. A.Lim, neurolog iz Izraela, istražujući učestalost moždanih i srčanih udara, postavlja tezu da je cirkadijalni ritam čak genetski definisan. Saper, neurolog sa Hardarda (2012.), izjavljuje da ne možemo da predvidimo godinu, ili dan smrti, ali možemo sate, jer “ševe” umiru češće ujutru, a “sove” uveče.

Prosečni ritam

Biološki časovnik većine je podešen da se prirodno bude između sedam i osam ujutru, a uspavljuju između jedanaest i dvanaest uveče. Najveća pažnja je tako u prepodnevnim satima, rano popodne je lak pad, da bi rano uveče opet porasla, pa padala kako veče odmiče. Ovaj ritam i sat-dva gore-dole ima najveći procenat ljudi. Zato je uobičajen socijalni život organizovan da većina može lako da ga prati, te najčešće nema problema na relaciji biološki vs. socijalni sat. Oni koji prirodno odstupaju od ovakvih ritmova mogu da imaju ozbiljne probleme, ne samo u organizaciji života, nego i zdravstvene. Slično kao i kada bi “ševe” radile stalno noćnu smenu, tako su i “sovama” ranojutarnja angažovanja prava mora, koja na duže staze dovode do hroničnih tegoba: poremećaja sna, apetita…pre svega funkcija koje inerviše autonomni nervni sistem.

Remećenje redosleda spavanja čini druge životnje, pa i čoveka, ošamućenim i iritiranim. Najbolji primer kako je senzibilan naš unutrašnji časovnik je menjanje časovnih zona.

Ali ja nisam uveče pospana!

Biološki časovnik je evolucijska tekovina, nešto što je usklađeno sa kretanjem sunca i količinom svetlosti koje apsorbujemo u toku dvadeset četiri sata. Čak je utvrđeno da kako naše oko stari, potrebno je sve više izlaganja sunčanom osvetljenju da bismo bolje “podmazivali” unutrašnji sat sa godinama. Starenje nije jedini razlog kvara biološkog sata. Najviše se pokvario veštačkim osvetljenjem, jer smo veštački produžili budnost do duboko u noć. Pošto moramo da spavamo određen broj sati, onda smo automatski pomerili i netoleranciju na ranojutarnje buđenje. Živeći godinama u urbanim uslovima, često ne znamo kakav je zaista naš urođeni sat. Prirodno je manje “sova” nego što se veruje. Da je u pitanju pogrešno uverenje, pa time i “silovanje prirode”, pokazali su eksperimenti. Jednoj grupi je meren nivo kortizola i melatonina tokom uobičajene radne sedmice. Onda su otišli na kampovanje. I izmeren im je nivo hormona stresa i sna. Vrednosti su bile potpuno drugačije. Svi su se vratili na “normalni” sat, usklađen sa dnevno-noćnim količinama svetlosti. Da li to znači da treba da idemo na spavanje “sa kokoškama”?

Ljiljana Jerinić
Ljiljana Jerinić

Pogrešna strana kreveta

Gradskom čoveku teško je da dokuči šta je njegova genetika. Isto kao što je medvedima u zoološkom vrtu koji imaju grejanje u kavezima, svejedno kada počinje zima, te ne moraju da padaju u zimski san, tako i urbani životni stil postavlja druge standarde. Ali, ipak zamena dan-za-noć nije biološki opravdana, jer sunce nije samo izvor svetlosti, nego sveukupnog životnog strujanja, te je nezamenljivo. Pre telesnih simptoma, dobro je proveriti da li smo u pogrešnom ritmu, da li smo na “pogrešnoj strani kreveta”. Dovoljno je da u nekom intervalu se: izlažemo više suncu, zatamljujemo spavaću sobu i elektronske platforme ne držimo kraj uzglavlja, pa da možda bolje da podesimo i svoj biološki sat.

Zajednički socijalni sat naštimavamo kako nam kažu. A svako od nas podešava svoj genetski programiran sat sa uslovima života tako da nalazi balansiran ritam za san i sve vitalne funkcije. Koliko u tome uspeva, pokazuje njegovo zdravlje, jer telo zna da kaže “Hvala”.

Laku noć!

Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik

Foto: donna.nanopress.it

 

One comment

  1. Unutrašnji časovnik je jako važan jer nam je to neki biološki tajming, treba stalno da smo u kondiciji i da osluškujemo naše bilo, jer je to jako važno za lični razvoj čoveka.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *