Ogledalce, ogledalce moje….

Svaka osoba (naročito ženskog pola) će potvrditi da nekad sebi u ogledalu izgleda zanosno, a nekada očajno. Interesantno je da objektivno ne postoji toliki raspon u našoj pojavnosti koliki je u doživljaju. Zašto je tako? Od čega zavisi da li ćemo sebi biti lepi? Jasno je da ne možemo da utičemo na promenu važećih socijalnih definicija lepote, ali da li nezavisno od tih “standarda”, možemo da utičemo na svoju percepciju? I kako je moguće da smo sebi lepši sa godinama, iako smo objektivno lepši u mladosti?

Prihvatam svoj izgled

Razvoj slike o sopstvenom telu, poznato u teoriji psihologije kao telesna šema, ima važnu ulogu u razvoju identiteta ličnosti. Kao i sve šeme ili mape koje formiramo o sebi i svetu oko nas, ona može više ili manje da odgovara realnosti, može više ili manje da bude funcionalna. Muka je što telesnu šemu formiramo rano u detinjstvu i imamo tendenciju da je “zamrznemo” jer nam to daje osećaj kontinuiteta ličnosti.

Iako je naša telesnost, naša pojavnost nešto što smo nasledili i ne možemo, a zapravo i ne treba, suštinski da promenimo, tokom života ulažemo velike napore da se predstavljamo u “najboljem svetlu”. Često to znači da uzimamo kostim i ulogu koja je daleko od naše suštine i biologije. Iako utisak koji takvom transformacijom možemo da ostavimo (kao holivudska diva na crvenom tepihu), može biti efektivan, napor koji ulažemo da budemo neko drugi svaki dan, je uvek kontraproduktivan. Hronično nezadovoljstvo je cena koju plaćamo. To je zato što je samopoštovanje bazirano na prihvatanju nesavršenog izgleda našeg realnog Ja. Tek kada prihvatimo svoj izgled, vlastita telesnost će prestati da bude problem. Ironija je da sebi postajemo lepi tek kada se prihvatimo!

ID-10054960

Uticaj iskustva iz detinjstva na telesnu šemu

Odakle potiče nezadovoljstvo svojim telom? Nekom ko bi došao iz svemira teško bismo objasnili naše kriterijume, jer bismo mu mi bili svi slični i verovatno ružni. Uverenja šta je lepo, šta ružno, kao i kako se naša pojavnost uklapa u to, formiramo u osnovnoj porodici vrlo rano. Pošto je u pitanju formiranje detetovog identiteta, roditelji su ti koji obezbeđuju dobre ili loše uslove za razvoj samopoštovanja. Preporuka je da okolnosti i stavovi roditelja budu takvi da stvore detetu uverenje da je voljeno, da je bezbedno, da ima svoje polje istraživanja i priliku da razvije odgovornost. Postupci moraju da se usklađuju sa potrebama pojedinog deteta, ali generalno nad detetom se bdi , ali se ono ne guši, postavljaju se granice koje se šire kako dete raste, postupa se negujuće, toplo, ali dosledno i čvrsto bez otrovne grubosti i, pre svega, roditelji treba da uživaju u roditeljstvu.

Nezgoda je što roditeljski postupci, oblik vaspitanja mogu da budu teorijski optimalni, ali da dete pogrešno shvati poruke i formira pogrešna uverenja. Kada je telesna šema u pitanju, pogrešno je da se shvati da je ljubav roditelja, pa posle i okoline, uslovljena određenim parametrima izgleda. “Volim te/se samo ako si/sam mršava, plava, visoka, lepa….” vodi u prisilne radnje koje nikada ne zadovoljavaju kriterijum, bar ne trajno. Opsednutost postizanjem “uslova za ljubav” potroši svu životnu energiju, a ne donese osećaj zadovoljstva.

Društveni obrasci lepote

Ljiljana Jerinić
Ljiljana Jerinić

Naša uverenja i o našoj telesnosti su stalno na preispitivanju i kada odrastemo. Ne prođe dan, a da nam sredstva javnog informisanja ne pošalju poruku kakav je poželjni ideal lepote. Čak i kada je afirmativan kao “Srpkinje na šestom mestu u svetu po lepoti”, tekst je smešan ako se dobro promisli. (Naročito ako ga čitate očima onog vanzemaljca sa početka teksta.) A šta tek reći za zabavni tekst u dnevnim novinama koji tvrdi da je ideal muškaraca svih uzrasta devojka od dvadeset pet godina? Da li to znači da sve ostale koje imaju manje ili više godina treba u ogledalu da se doživljavaju kao nepoželjne? Ličnost koja nije izgradila svoje samopoštovanje, neće moći da sebe sagledava pravilno vodeći se konvencionalnim medijskim definicijama idealne žene. Svako treba da definiše svoje kriterijume. A prihvatanje svog specifičnog, individuliziranog telesnog oblika znači da se volimo uprkos tome što smo “nesavršeni” po bilo čijem kriterijumu, da cenimo i poštujemo sebe, jer je to naše jedino Ja.

Konkretni saveti

Kada stanemo ispred ogledala da “proverimo kako izgledamo”, osećaćemo se dobro:

  1. ako se ne upoređujemo sa bilo kakvim “standardima”, jer su oni veštački i promenljivi;
  2. ako se već upoređujemo, onda neka to ne budu medijski ili digitalni identiteti, nego stvarne žene oko nas;
  3. ako se fokusiramo na zdravlje, higijenu i prirodnost;
  4. ako definišemo svoj identitet šire nego što je telesni oblik i sklad, ako u ogledalu “vidimo”: pametnu, otvorenu, spokojnu, veselu, nezavisnu, sigurnu, istrajnu, toplu, samoostvarenu ženu;

Sve to ako potkrepimo adekvatnim telesnim stavom, govorom tela koji kaže da smo zadovoljni sobom (prave kičme, ramena unazad, graciozni hod i naravno neizbežni osmeh), neće ostati nezapaženo. Ali, ono što je sigurno: sebi ćemo biti “lepe” spolja i iznutra!

Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik

Ilustracija: FreeDigitalPhotos.net

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *