Home / Saveti koje niste tražili / Može li delo da prestane da bude umetničko?
Može li delo da prestane da bude umetničko?

Može li delo da prestane da bude umetničko?

Umetnost kao predmet nauke psihologije nije besmislica. Svaki oblik ljudske delatnosti predmet je psihologije. Jung bi rekao da je umetničko stvaralaštvo psihološka činjenica par ekselans. Nijedno delo koje nije napravio (uobličio, izmenio, doradio…) čovek, ma kako bilo lepo, nije umetničko delo. Ali, naravno, sve što čovek stvori nije umetnost. Kriterijum je čovekov doživljaj, pre svega estetski. Da li onda, zavisno od toga kako ga doživljavamo, neko delo može da vremenom postane umetničko, odnosno da prestane da to bude? Može li uopšte psihologija da odgovori na ovo pitanje?

Forma ili sadržaj?

Kad govorimo o čovekovom doživljaju razlikujemo doživljaj stvaraoca i doživljaj konzumenta. Umetnik stvara delo do trenutka kada oseti “to je to” ( u smislu: “to sam želeo da kažem”, “taj efekat želim da proizvedem kod posmatrača”, do “bolje ne mogu u ovom trenutku”). I posmatrač radi na delu, jer je to aktivan proces. Bez percepcije i apercepcije korisnika ne bi ni bilo umetničkog dela, nego bismo samo govorili o neurozi stvaraoca. Umetnost je, između ostalog, i komunikacija. I korisnik ima aha-doživljaj “to je to”, da bismo za neko delo rekli da je umetnost. Predmet psihologije stvaralaštva su tako: ličnost stvaraoca, umetničko delo, ali i publika. Njihov međusobni odnos je jedna celina koju mi, samo zbog nesavršenosti naučnih metoda, posmatramo odvojeno. Psihologiju interesuju psihološki činioci u procesu produkcije i recepcije dela, a doživljaj je sigurno deo te materije.

Čime se doživljaj stvaraoca i korisnika proizvodi, pitali su se mnogi? Da li je suština umetničkog u formi ili sadržaju? Ideji ili realizaciji? Odgovori su često ekstremni. Larpurlarizam ili ekstremni formalizam svodi umetnost na čistu formu. Umetničko delo koje se “malo popravi”, može da izgubi svoj status umetničkog! Emocija forme je najvažniji činilac umetnosti. I to osećanje tanane granice između umetničkog i neumetničkog je urođeno kod stvaraoca, odnosno odnegovano kod korisnika, tvrde formalisti.

Protivnici formalizma će polemisati: dobra forma uz pogrešan sadržaj nije umetnost, nego kič; dobra forma može da bude štetna ili bez dejstva; umetnost nije samo ukras sveta, samodovoljna tvorevina, nego humana ljudska delatnost. Umetničko delo procenjujemo po vrsti, kvalitetu, intenzitetu, broju emocija koje pobuđuje. Da bi nešto imalo status umetnosti, ne bi smelo da vodi desktrukciji, patološkim, suicidnim ili antisocijalnim reakcijama. Takođe, umetnost ne ulepšava samo život, već ima i saznajnu komponentu, intelektualističko je shvatanje stvaralaštva.

Lako se uočava koliko je umetnost puna protivurečnosti već na osnovu ove kratke rasprave. Svaka umetnost mora da zadovolji neki formalni minimum, ali se konačna ocena da li je u pitanju umetnost ili ne, nalazi negde u napetosti između forme i sadržaja, koja se filtrira kroz prizmu stvaraoca i korisnika. Pošto je kriterijum doživljaj, neko delo može vremenom da postane ili prestane da se doživljava kao umetničko. Kako onda dela uspevaju da prežive vekove?

Istoričnost umetnosti

Prihvatili smo da naučna saznanja nisu nikada konačna, da se stalno menjaju paradigme. Kad je u pitanju umetnost, mislimo obrnuto: kvalitetna dela imaju večno trajanje. Pa zar starogrčke skulpture nisu ideal Lepote? Zaboravljamo da: u antičko vreme Lepota nije imala autonoman status; da Grci do Periklovog zlatnog doba nisu imali estetiku; da nije bilo renesanse da “oživi” antiku, ona bi se ugasila; da je to ugao gledanja evropskog čoveka, jer se pojam Lepog razlikuje na geografskim širinama…Nijedan stvaralac ne stiže do celog čovečanstva ni u svojoj epohi, a još manje u svim vremenima. Umetničko delo ima svoj životni ciklus, nije večno. Njegovo trajanje zavisi od unutrašnjih kvaliteta samog dela, ali i od trenutnih spoljašnjih okolnosti, od unutrašnjih vrednosti onih koji komuniciraju kroz umetnost. Umetnički jezik su simboli, koji nikada nemaju isto značenje, uvek postoji onaj “individualni višak” koji ne mora ili koji može biti tek posle mnogo vekova prepoznat. Nekada je tek zahvaljujući tumačenju neko delo vaskrslo kao umetničko. Možda se jedino može govoriti o potencijalnoj dugovečnosti nekog dela, da fizički nadživevši savremenike, vraća se u tok istorije kao umetnost, pa se gasi, pa se opet prepoznaje… sve dok ima tragova. Takvo delo ima samo privid večnosti, ima samo snagu da se odupre istorijskoj prolaznosti kao nekakav celoviti mikrokosmos, neka galaksija koju, dok postoji, uvek može neko da pronađe.

Vrednosni pojam

Verifikacija umetničkih tvorevina ipak nije čist subjektivizam. Kao i u nauci, objektivnost umetničkog vrednosnog suda se proverava kroz intersubjektivnost. Iako većina olako izriče vrednosne sudove bez bilo kakve argumentacije i izgrađenih merila, pozivajući se na to da su oni pod velikim subjektivnim nabojem, pre svega, emocionalnim, činjenica je da pored neslaganja, postoje i slaganja u reakcijama na okolinu. Ako isceđeni lumun damo ljudima da piju, svi će reći da je kiselo, iako će se razlikovati osećaj prijatnosti.

Ljiljana Jerinić

Ljiljana Jerinić

Verifikacija umetničkih dela se vrši brže nego u nauci. Svaka generacija, svaki društveni sloj formira svoja načela i merila. „Opši ukus“, javno mnjenje, kao vrsta repera, stalno se koriguje, te neka dela koja su u skorijoj prošlosti vređala ukus, postaju umetnost i obrnuto. Mnogi će se pobuniti, jer je raširena predrasuda da postoje univerzalne vrednosti bez obzira da li su u jednom trenutku in ili out. Takvih univerzalnih vrednosti nema ni u nauci, pa ni u umetnosti. Nijedan umetnik, nijedno delo nema isti kvalitet za sva vremena, za sva društva, za sve ljude.

Potpuno je drugo pitanje ko formira danas „opši ukus“, koji će definisati za ovu epohu šta je umetničko delo. Nažalost u eri masovne komunikacije, sve je manje onih koji mogu da prate razvoj umetnosti, jer autentični umetnički doživljaj zahteva godine mukotrpnog rada i razvoja ukusa u kontaktu sa delima. Danas se dominantno prosuđuje ne na osnovu unutrašnjih vrednosti dela, jer se to ni ne poznaje, nego na osnovu toga kako su dela etiketirana. Posrednici, „autoriteti“ kojima slepo verujemo, nažalost vode mnogo više računa o komercijalnim efektima, nego o unutrašnjim vrednostima dela.

Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik

 

2 comments

  1. Umetničko delo je uvek nešto lepo, tako da sam ja za umetnost.

    • Kao što se naučnik razlikuje od običnog čoveka svojim metodama kojima otkriva objektivnu istinu, tako se i umetnik razlikuje od drugih ljudi po tome što zna da stigne do estetske kategorije i na umetnički način je izrazi. I ja uvek glasam za umetnost, Vladimire 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*