Uživanje kao (ne)mir duše

Vreme zalaska grčke antike liči na ovo današnje. Iako ih dele vekovi, zajednička im je nesigurnost, narušeno pouzdanje u smisao života, u tradicionalne vrednosti, državu i teškoća da se nađe oslonac. Filozofija je tada bila putokaz za umeće vođenja života. Kako su dve suprotne škole: epikurejska i stoička određivale mesto čoveka u svetu koji se neprekidno menjao? Može li savremeni čovek da izvuče iz tih rasprava pouke za svoj životni put?

Epikur, apostol uživanja

Iako nije bilo interneta, digitalni (čitaj naučnički) identitet Epikura je možda najlošiji u istoriji filozofije. Nećemo otkriti istinu, jer ono što su protivnici govorili o „epikurejskim svinjama“ i ono što su njegovi sledbenici zabeležili nema nikakvih dodirnih tačaka. Šta je to Epikur trvdio, pa je izazvao toliki revolt? U teška vremena društvenih previranja, Epikur je za suštinsko u čovekovom životu proglasio sreću. I još je isticao: „Uživanje je izvor i cilj srećnog života“. Protivnici će sa omalovažavanjem dodati da je on tu filozofiju zdušno i živeo, preterujući ne samo u jelu, piću, nego i u noćnim bahanalijama. Tako je postao sinonim za razvratnika najgnusnije vrste (jedan pamflet je tvrdio da je podvodio i sopstvenog brata). Njegovi sledbenici su sve to negirali, ističući da je za sve kriv pogrešno shvaćen pojam uživanja. Ne treba ga shvatati u grubom smislu, jer se odnosi, pre svega, na duhovna zadovoljstva: razgovor, slušanje muzike, posmatranje umetničkih dela i posebno na filozofiranje. Takođe su naglašavali da je Epikuru autoritet bio Diogen, te mu je hleb i voda (i nekada malo sira) bio omiljen obrok. Bilo kako bilo, Epikurovo doba je bilo doba umiranja grčkih polisa. Strah je zamenio nadu. A uvek u istoriji kada izgleda da ne postoji ništa razumno u poretku čovekovog postojanja, narod počinje da obožava boginju Fortunu.

Zenon, protivnik uživanja

Zenon rođen na Kipru je bio osnivač stoicizma ( ne treba ga mešati sa pre-sokratovskim Zenonom). Uživanje je Zenonu bilo odvratno. Tvrdio je da je mnoge mlade duše uživanje zavelo na put mekuštva. Centralna je u učenju stoika bila vrlina. Međutim kako čovek tog vremena nije mogao da se osloni na polis, morao je da se oslanja na samoga sebe. Zato njegov zadatak nije ostvarenje neke opšte vrline, nego ideje koja se nalazi u njemu kao individui. Time se prvi put u istoriji duha javlja ideja ličnosti!

Saglasnost sa samim sobom se postiže po Zenonu ako se živi u saglasnosti sa prirodom. „Upoznavanje prirode je potrebno da bi se postavila razlika između dobrog i lošeg“. Čovek treba da se pokorava unutrašnjem božanskom principu, jer je vrlina stanje duše koja je saglasna sa umom. Zato čovek ne sme da dozvoli da ga ponese emotivnost, jer će ga to odvratiti od unutrašnjeg principa, od vrline. Afekti su bolesti duše. Učenje je ipak imalo elemente „kiselog grožđa“: ne možemo da budemo srećni, ali možemo da budemo dobri; hajde onda da se pretvaramo da to nije važno što smo nesrećni, govorili su. Možda je ovo učenje bilo korisno (Zenon je živeo 92 godine) i pozitivno je uticalo na razvoj etike, ali nije bilo iskreno.

Kako da živimo?

Nema jednog odgovora na životna pitanja. Promišljanja kroz istoriju mogu da budu vredna na različite načine:

  1. da odgovaraju našem pojmu istine, odnosno našim uverenjima;
  2. da imaju lepotu (gotovo kao poezija) čak iako se sa njima ne slažemo;
  3. da su prihvatljiva u izvesnim stanjima i okolnostima;
  4. da nas teraju da imamo „širu sliku“ i da se preispitamo;
  5. da nas uče da živimo bez izvesnosti, a da se ne parališemo….

Kada je u pitanju uživanje, čovek današnjice je bliži epikurejcima, nego stoicima.Optimalna bi bila sinergija vrline i uživanja, kako bi se to reklo filozofskom terminologijom ova dva pravca, ili sinergija svesti i emocija, kako bi rekao današnji čovek.

Zablude o sreći

Ljiljana Jerinić
Ljiljana Jerinić

Preterana samokontrola, gde se prigušuju i potiskuju želje karakteristična za stoika ili preterano socijalizovanu ličnost je podjednako devijantna kao i zavisnost od strasti jednog asocijalnog epikurejca. Svako od nas tokom života gradi psihičke strukture koje treba da emocijama daju pravo mesto u našem životu.

Svrha emocija je da nas na poseban način povežu sa svetom i životom, ali one nisu same sebi cilj, nego su samo adaptivni odgovor na promene u spoljašnjoj sredini ili u našem pogledu na svet. Osećaj sreće ili nesreće je samo rezultat naše procene da jesmo/nismo ostvarili neku nama važnu želju ili neku nama važnu vrednost. To je informacija, a ne smisao života. Za trajniji osećaj sreće i zadovoljstva potrebno je da se realizujemo u više sfera života (poslovno, privatno, lično, porodično, kao pripadnik neke grupe ili šire zajednice…). Jasno je da u promenama prilika i našeg poimanja i osećaj sreće i harmonije ne može biti stalan, mora se narušavati. I osećaj nesreće, tuge, patnje i bola je ljudski i očekujući. I takođe je informacija, a ne sudbina. I on će se promeniti. Život je zato i bogat što možemo da reagujemo i kognitivno i emotivno i voljno na situacije. Ako to tako razumemo, svi smo mi ponekad epikurejci, a ponekad stoici, a uživanje nam čas donosi mir, a čas nemir duše.

Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik

Ilustracija: dire.it

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *