Home / Saveti koje niste tražili / Ne uzimaj svoje obrazovanje suviše ozbiljno!
Ne uzimaj svoje obrazovanje suviše ozbiljno!

Ne uzimaj svoje obrazovanje suviše ozbiljno!

Stvaralačko rešavanje problema, bilo da je u pitanju objašnjenje, predviđanje ili pronalaženje, zavisi od spoljnih faktora, strukture ličnosti, ali i predhodno stečenog znanja, odnosno uverenja. Naučnici su utvrdili da su dve suprotne teze tačne: 1. što više znanja smo u prošlosti stekli, veća je verovatnoća da ćemo na kreativan način rešavati nove probleme, ali i 2. što manje znanja smo u prošlosti stekli, veća je naša kreativnost. Kako mogu dva kontradiktorna stava da budu istovremeno tačna?

Kostruktivno vs. restriktivno

Uska je veza između znanja i stvaralaštva. I praktičari-pronalazači i psiholozi koji teoretišu na osnovu metodološki kontrolisanih laboratorijskih eksperimenata, kazaće isto: za rešavanje problema potreban je dovoljan fond specifičnog znanja.

Rešenje problema je rezultat procesa zaključivanja. A šta radimo kod zaključivanja: kombinujemo delove starog iskustva. Staro znanje se može upotrebiti na tri različita načina:

1. direktno, bez promene, što i radimo kada ga reprodukujemo;

2. transformisano, kada ga primenjemo na neki nov material;

3. kombinovano u apstraktni princip.

Očigledno je da postoje “dobri” i “loši” načini sticanja i upotrebe znanja. Vraćamo se na primarnu važnost pedagoških metoda učenja. Mehanički zapamćeno znanje na kome se insistira u našem školstvu i koje se postiže vežbanjem (ponavljanjem) nije podložno nikakvim transformacijama. Kada učimo bez razumevanja, izvodimo naviknuti, dobro uvežbani mentalni proces bez uočavanja ikakve teškoće problema. Inače, teškoća nekog problema nije ni sadržana u samom problemu, nego u našem sagledavanju problema. Naša mentalna direkcija je usmerena određenjem da li postoji teškoća i gde se ona nalazi. Sa druge strane, znanje koje je stečeno sa razumevanjem, a ne mehanički, može da se transformiše i uspešnije primeni i na neki nov material. Uz činjenice, kod procesa učenja, nužno je da usvojimo i alate kojima će se staro znanje moći kostruktivno da koristi, jer će u protivnom učenje biti više prepreka, nego adaptivni potencijal.

Poznavanje činjenica može da bude restriktivno i iz drugih razloga.

Pogrešno iskustvo

Veliki deo znanja koje stičemo ili vlastitim iskustvom ili formalnim obrazovanjem i vaspitanjem je jednostavno pogrešno u sadašnjosti. Ako nekritički primenjujemo staro znanje, ne samo da nećemo stvaralački rešavati problem i biti kreativci, nego ćemo doneti gubitničku odluku sledeći uobičajenu direkciju.

Ljudski život je autentičan upravo zato što je stvarnost komplikovana. Mnogi naučnici zato savetuju: ukoliko iz prve ne uspe, ne ponavljaj isto, već probaj nešto drugo! Ili: na veći broj pitanja se može lakše odgovoriti nego na jedno! Ili: odredi gde leži problem, ali ako ne uspeš da ga savladaš, potraži teškoću na sasvim drugom mestu; ne gubi vreme u uzaludnim pokušajima, potraži nove kombinacije! Ili: što je plan ambiciozniji, ima više izgleda na uspeh (pod uslovom da nije puka želja, nego sagledavanje novih stvari izvan onih koje su već date)!

Svi ovi saveti artikulišu istu misao: ne shvataj naučeno kao dogmu! Tvoj mozak je najbolji (i nezamenljivi) alat za život. Znanje ti samo pomaže da imaš više elemenata za kombinacije, ali bez ličnog procesuiranja, ono je mrtvi kapital. Tvoje sinapse su nova odeća za tvoja i tuđa stara iskustva.

Demencija, bolest najčešće starih ljudi, potvrđuje tezu da znanje koje se deponovalo u folderima tokom života ništa ne znači ako nedostaju hemijske supstance (pre svega acetilholin) koje učestvuju u komunikaciji moždanih struktura i koje mogu da ih aktiviraju.

Ne budi zaslepljen

Osnovna praktična dilema kod nekostruktivnog učinka starog znanja je kako podariti čoveku sposobnost da uspešno (pa i kreativno) rešava problem. Da li je dovoljno smisliti načine “raščišćavanja terena”, programe, seminare, knjige tipa “Kako misliti?” ili možda radionice “Čuvajte se ustaljenih mentalnih direkcija”? Šta je rezultat takvih edukacija?

Ljiljana Jerinić

Ljiljana Jerinić

Postoje eksperimenti koji ukazuju da sposobnost rešavanja problema nije prosta veština, da se ne svodi na jedan profesionalno osmišljen kurs “Budi otvoren za nove načine sagledavanja stvari”. Nije dovoljno slušati jedno opšte predavanje, pročitati jednu, ma kako bila dobra, knjigu. Nikakva predavanja ne mogu bitno da izmene količnik inteligencije, te “raščišćavanje terena” ponekad ne dovodi do velikih efekata. Takođe, određene osobine ličnosti i motivacioni faktori mogu da onemoguće “nove načine gledanja”. Osobi koja je uznemirena zbog nekog egzistencijalnog problema, nije dovoljno reći “Nemoj da brineš”. Ma kako pametan bio savet “Nemoj da budeš zaslepljen starim iskustvom ili pogrešnim uverenjima”, neće imati efekta u svim situacijama. Praktične sugestije koje proizilaze iz bilo kog važećeg naučnog stave ne mogu se uopštavati. Svi smo mi posebne jedinke u posebnim životnim situacijama, te i pomoć u rešavanju problema mora da bude specifična, individualna. I mora se naći lični put do stvaralaštva. A kreativna rešenja se najčešće javljaju iznenandno i ne dolaze na silu.

Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik

Ilustracija: FreeDigitalPhotos.net

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*