Kada osećamo dosadu?

Na aerodromu kada je odložen let, na predavanju koje nas ne interesuje, na pasivnom odmoru a već smo se naspavali i puni smo elana, na porodičnom skupu koji ne možemo da izbegnemo….Šta kreira doživljaj dosade? Da li je “kriva” okolina? Da li su neki ljudi ili neke situacije po svojoj prirodi dosadni? Zašto je to neprijatan osećaj? Treba li i kako da se borimo protiv dosade? Da li je to normalno osećanje?

Jedna definicija

Krstićev rečnik ovako opisuje: “Dosada je osećanje neuključenosti u sadržaje koji okružuju ličnost, praćeno rasutom pažnjom, nestrpljivljivošću i nezadovoljstvom i težnjom da se izbegnu ti uslovi.”

Kao ciklične životinje imamo periode akcije, ali ne možemo da funkcionišemo zdravo ako se ne odmaramo mirujući. Noću spavamo. Tu logiku da kontinuirani napor nije zdrav, ugradili smo i u uređaje koje smo izmislili, te nam i kompjuteri kad ih ne koristimo ulaze u hibernaciju. Zar onda nije povremena neuključenost nužna svakome? Kako da nešto što nas čuva da se ne “pregrejemo” doživljavamo kao neprijatnost?

Bolna dosada

Kada premoreni od višemesečnog rada krenemo na odmor, retko doživljavamo dosadu prve sedmice. Prija nam to što ne znamo koji je dan, koliko je sati i ništa ne moramo. Prija nam kada spavamo više nego uobičajeno, kada preokrenemo ritmove, zamenimo dan za noć i noć za dan. Posle nekog vremena osećamo se relaksirano. Energija nam se vraća. Ako se odmor nastavi, poželimo da trošimo regenerisanu energiju. U slučaju da iz bilo kog razloga ne možemo tu enegiju da usmerimo ka ciljevima koje želimo, osetićemo dosadu. Osnovna razlika između neuključenosti usled potrebe za odmorom i usled dosade je u stepenu naše energiziranosti. Kad se relaksiramo, “punimo” bateriju i želimo da smo isključeni, a kad nam je dosadno, baterija je prepuna, ali nismo uključeni da je trošimo. Za razliku od mrtve prirode, živi organizam kada je u naponu snage bi da se troši. Ako to ne radi, neprijatno mu je, frustriran je, sputan, to može da ga razbesni, jer mu je osećaj dosade gotovo bolan. Dosada može da proizvede i nekontrolisane akcije: prejedanje, napijanje, divljanje…samo da nam se “odlije višak energije”.Ovo pojašnjava zašto je dosada češća kod mladih, zdravih tinejdžera, jer im neusmerena energija “buja”. I zašto se usled dosade dešavaju ekcesi. Doduše, kod adolescenata je u pitanju i hronični sukob roditeljskih i vlastitih želja.

Pažnja

Dok čekamo da avion poleti i ne smemo da se pomerimo iz zgrade, mislimo da je “kriva okolina” što osećamo dosadu. Nije tako. Imamo mogućnost da čitamo knjigu ili časopis, da pričamo sa onima koji su oko nas, da samo posmatramo aerodromsku dinamiku… ali frustracija koji izaziva neplanirano odlaganje leta ne dozvoljava da se koncentrišemo. Pažnja je važna u kreiranje dosade.

I strukturalističke i funkcionalne definicije pažnje govore o našem aktivnom izboru, usmerenosti opažanja i mentalne aktivnosti i podešavanju na optimalni rad. Osnovna uloga pažnje je upravo u selekciji sadržaja koji se uzimaju u obzir u odnosima sa realnošću. Kada razumemo dosadu kao informaciju da smo izgubili kontrolu nad situacijom, potrebno je da samo vratimo doživljaj kontrole. Ako ne možemo fizički da napustimo nepoželjnu situaciju, kao u iščekivanju leta, možemo razumevši razlog osećaja dosade, pokušati da usmerimo pažnju na neki moguć sadržaj (npr.stavićemo slušalice i odabrati omiljenu muziku koja će nas relaksirati). Osećaj dosade će se automatski ublažiti ili nestati. Dosada i jeste vrsta situacione frustracije.

Frustracija

Milivojević u knjizi “Emocije” definiše dosadu kao vrstu frustracije u situacijama kada procenjujemo da nam se ne nudi mogućnost zadovoljenja želje. Razlika od drugih frustracija je što kod dosadezauzimamo odnos ne prema preprekama, nego prema situaciji, te nismo svesni želja, nego samo šta ne želimo. Svrha dosade je da se pokrenemo na akciju.

Do sada smo govorili o situacionoj dosadi, bez obzira da li je spoljna prepreka da se napusti situacija (zatvor, bolnica…) ili unutrašnja: konflikt između “neću i moram”. Ponašanje kojim se manifestuje ovakva dosada se naziva agitacija. To su nesvrsishodne radnje: ljuljanje noge, klaćenje, grickanje usana ili noktiju, hodanje po prostoriji…

Druga vrsta dosade je strukturalne prirode, jer postoji poremećaj u sistemu želja. To su ljudi kojima je dosadno u životu, svet im je dosadan. Kod dosade još uvek postoje želje, samo ih subjekt ne sagledava, a kod strukturalne ravnodušnosti (apatije) nema više ni želja. Ako se prisustvo želja shvati kao zdravlje, onda je strukturalna dosada uvod u apatiju. Takođe iako osećaj dosade može da liči na osećaj praznine, kod dosade svet ili neko drugi nam je dosadan, a praznina je vezana za sam subjekt “ja sam prazan”.

Dok kod situacione dosade se podstiče napuštanje situacije, ili ako je to nemoguće, fokusiranje pažnje na neki moguć sadržaj radi ublažavanja ili eliminisanja frustracije, kod strukturalne se radi na ispitivanju I redefinisanju sistema želja, ciljeva i vrednosti.

Manipulisanje dosadom

Ljiljana Jerinić
Ljiljana Jerinić

Infantilni obrazac koji traži od okoline da nas zabavlja, zadržava se kod nekih odraslih. Umesto da shvate da je svako odgovoran za to da li će osećati dosadu ili ne, neki ljudi beže od “dosadnih” osoba i vezuju se za one koji ih razveseljavaju. To potraje jedno vreme, onda im i to dosadi, pa jure dalje za novim uzbuđenjima.

Bežanje od dosade je nekima životni stil. Neki su u stalnom pokretu, preokupirani radom ili potragom za zabavom i “zabavljačima” . A “prisilni zabavljači” su opet opterećeni strahom da bi drugima mogli biti dosadni, pa da ih ne bi odbacili oni se klovnišu ili prave “frku”, samo da bi napravili talasanje i zadržali nečiju pažnju. Obe strane su u prisilnom mehanizmu kojim dominira osećaj nezadovoljstva.

Zanimljivo je da se dva suprotna osećaja: dosade i sreće dovode u vezu i kod “sindroma nove igračke”: dete brzo zadovolji želju za novom igračkom, te mu ona postaje dosadna.

Osećanje dosade jeste znak da je ravnoteža između želja i stvarnosti narušena, ali je na nama da to rastumačimo i preduzmemo šta je moguće i realno u datim okolnostima. Odgovornost za razrešenje dosade je na svakom od nas. Dosada je informacija, ne treba je ignorisati, ona ima svoju funkciju, ali je ne treba ni negovati, nego eliminisati na konstruktivan način bez optuživanja kako je za to “kriva” okolina.

Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik

Ilustracija: FreeDigitalPhot

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *