Home / Saveti koje niste tražili / Vezanost za vodu
Vezanost za vodu

Vezanost za vodu

Kako krene lepo vreme i sezona odmora, svi gotovo prisilno krenemo da tražimo svoje mesto pod suncem i kraj neke veće vode: reke, jezera ili mora. Vodu pijemo da ugasimo žeđ, ali i da se rashladimo, plivamo, prskamo i igramo kao deca. Svaki dan se peremo vodom i mi naša okolina. Uživamo u plavetnilu i šumovima vodenog toka. U vodi i kraj nje smo kao „kod kuće“. Da li je naše akvatičko ponašanje više od opšteg interesovanja za svet oko nas? Da li smo mi kao vrsta prošli kroz akvatički interludijum, te današnje sposobnosti plivanja i gnjuranja su samo relikti naših predaka? Ili nas je prenatalno plivanje u plodovoj vodi refleksno odredilo kao vodene životinje? Zašto smo toliko vezani za vodu?

Vestenheferove i Hardijeve akvatičke hipoteze

Prvi je nemački patolog Maks Vestenhefer postavio tezu da smo mi „ Aquatile Mesnch“, ali je još pre Drugog svetskog rata ta teza oborena. Nezavisno od njega je Alister Hardi, oslanjajući se na Darvina, govorio da smo mi kao vrsta u iskonskim davninama (u pliocenu) prošli kroz veću fazu privrženosti vodi, koja nas je (i anatomski) formirala. Iako protivnici ove teorije smatraju da nema nikakvih dokaza za takve tvrdnje, ideje su interesantne i kasnije su korišćene (vidi Dezmond Moris “Goli majmun” i E. Morgan).

Biolog Hardi je ideje obrazlagao sledećim “dokazima”: Čovek je izvanredan plivač i gnjurac; Bebe se ne plaše stavljanja u vodu, pokazuju odmah refleksne pokrete plivanja i mogu da zadrže disanje kad se zagnjure; Kao i drugi vodeni sisari, mi imamo golu kožu i sloj sala ispod kože; Aerodinamični smo; Ruke su nam pogodne za traženje hrane po škrapama i morskom dnu; Šake su nam opnaste, a na stopalima se još jasnije vidi opnasti rezidijum; Imamo “gnjurački refleks” kao foke – sposobnost obuzdavanja disanja; Imamo izbočeni nosni štit, da nam voda ne ulazi u nos kod plivanja; Jedini smo primati koji plaču slanim suzama, kao mnoge morske životinje…..

Današnja razmatranja ovih teza se uglavnom odnose na dokumente da i ostali majmuni plivaju, iako se dugo mislilo da nije tako (vidi Nicole Bender, University of Bern). Ipak ostaje da se nađu ozbiljniji dokazi da smo deo evolucije bili vodene životinja, pre nego što se to prihvati kao naučna činjenica.

Barica kao mikrokosmos

Dok naučnici ne utvrde da li smo bili vodene životinje ili ne, uživajmo u vodi oko nas. Posmatrajmo kako je prvi kontakt bebe sa baricom u prolazu uvek izvor osmeha i želje za igrom i straživanjem. Da li zato što se u barici ogleda oblak, ili list i grančica, ili lik mališana, tek barica je prava misterija. Kako se prave kapljice dok nogama pljuskaš, kako se leluja slika posle i nestane netragom kao da ničega nije bilo? Kao mini naučnik, dete će se cirkularno ponašati, kako bi to Pijaže rekao, opet i opet će ponavljati raznovrsne pokrete prstićima, nožicama, želeće da prisloni lice, da bi ispitalo kako će se obrisi vode ponašati. Videti, dodirnuti, čuti, liznuti…kao u naučnom eksperimentu. Ako i roditelj podeli doživljaj sa detetom, to može postati najlepša lekcija iz života uz odu prirodne veselosti. Interaktivna porodična simfonija, usklađene emocije, ponašanje, dijalog u cirkularnim reakcijama se lako postižu na plaži, u vodi, na odmoru. Ako je tu i pas, idila je potpuna.

Ljiljana Jerinić

Ljiljana Jerinić

Psihička golišavost

Možda nećemo ni ove godine stići do plaže iz bilo kog razloga. Vodene radosti ne moraju da nam nedostaju: tu je tuširanje u kadi kao dnevna aktivnost. Produženo tuširanje, koje će nas oprati spolja, može da bude i spiranje problema, ako to tako mentalno doživimo. Uređenje kupatila (ne nužno skupom opremom), pomoći će mozgu da ga pripremi za uživanje: neka biljka, odgovarajuće svetlo, sveće, mirisi , dobra muzika mogu da oplemene svaki prostor. Ali sve to je sekundarno. Najvažnija je mašta i pevanje. Neurotransmiteri koje smo tako aktivirali, nastaviće da nas vode. Nasapunjani, pevajući iz stomaka sperimo prvo brige sa lica, pa onda da ih skinimo sa leđa, pa tako dalje… možemo da izađemo čistog tela i duše posle svakog tuširanja.

Možda nije tačna ser Hardijeva hipoteza, ali ostaje konstatacija da smo vrlo vodoljubivi i rado se brčkamo, pljuskamo i prskamo, ako nam to spoljna temperature dozvoljava napolju, a oko ne onda u zatvorenim bazenima i kućnim kupatilima. I naravno svi zajedno imamo obavezu da sačuvamo vodu. Ne možemo sačuvati nas, ako ubijemo planetu, bili vodene životinje ili ne.

Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik

Ilustracija: FreeDigitalPhotos.net

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*