Home / Saveti koje niste tražili / Doživljaj “već viđeno”
Doživljaj “već viđeno”

Doživljaj “već viđeno”

Tokom moje prve posete Veroni, prolazeći ispod luka Arco della Costa, pred očima mi se rastvorila Piazza dei Signori. Odjednom me preplavio intenzivan osećaj déjà vu, kao da sam ovde već bila. Kako je moguće da prepoznajem nešto što provereno nikada nisam videla? Da li je za normalne ljude to indikator nastupajućeg neurološkog ili psihopatološkog problema? Ili simptom vidovitosti, sposobnosti predviđanja budućnosti? Šta se to dešava u glavi kad imamo “kratak spoj”? Da li je u istoj kategoriji i doživljaj “već ispričano”?

Osećaj poznatog

Zahvaljujući našoj memoriji, našem deponovanom sećanju, prepoznajemo neke situacije. Kada se vraćamo u rodni kraj, otvaramo folder iz detinjstva, te nam poznato deluju i ulica, dvorište ili škola, jer su nam živa sećanja kako tuda hodamo. Kad prolazimo pored vojne štamparije, ne možemo da se setimo da li smo tamo ikada ulazili, ali nam ona ipak deluje poznato. Kod fenomena “već viđeno” imamo osećaj poznatog iako je to što proživljavamo nešto nesumljivo novo.

Déjà vu, francuski je naziv doživljaja da je nešto što je upravo u toku već ranije doživljeno i da se sada samo ponavlja. Na sličan način se javlja i osećaj već poznatog glasa, zvuka, poznatih rečenica ili namera. To je neka vrsta „kratkog spoja“ u sećanju, mešanja sadašnjosti i prošlosti. Javlja se većini mentalno zdravih ljudi (preko 70%). Interesantno je da je češća u nekim periodima života (između 15 i 25 godine) i u nekim stanjima (umora, pospanosti i iscrpljenosti, ali i stresa). Kod psihoza je u kombinaciji sa halucinacijama.

Kako se objašnjava ovaj fenomen?

Prozor u mozak

Problem sa ispitivanjem ove pojave je što se javlja nenajavljeno, teško se može predvideti i izazvati, kratkotrajna je i zato je naučno posmatranje limitirano. Međutim, kako to uvek u nauci biva, istraživanje neke druge pojave daje nam uvid i u ovaj fenomen. D. Burke (Clinical Neuropsysiology Journal) izveštava da je vršeći elektrostimulaciju nižih moždanih puteva: amigdale, hipokampusa…izazivao déjà vu kod svojih pacijenata epileptičara. To je rodilo ideju da se ovaj fenomen može objasniti upravo duplim putovanjem iste stimulacije: kraćim putem (bez korteksa) i dužim putem (sa korteksom). Pošto je informacija o opažaju već stigla nižim putevima prečicom, ali nismo je bili svesni dok je nije korteks (kora velikog mozga) osvestio, kada je drugi put stigla prošavši kroz korteks, imali smo osećaj da već znamo tu informaciju. “Već viđeno” je samo mešanje senzornih informacija i kratkotrajne memorije.

Teorija “duplog procesuiranja” Alan Brown-a, psihologa, slično zaključuje, samo što se govori o nesinhronizovanom procesuiranju dva kognitivna procesa. Brown smatra da se češće ima ovaj doživljaj u mladosti jer nam mozak još sazreva, pa su “iskliznuća” lakša. On takođe navodi neke kategorije ljudi koji su podložniji ovom fenomenu:

– Oni sa aktivnom imaginacijom, sanjari
– Umorni ili pod stresom
– Višeg obrazovnog nivoa sa većom moždanom aktivnošću
– Ljudi „otvorenijeg uma“ sa liberalnijim shvatanjima (kaže nema beležaka da su religijski fundamentalisti ikada govorili o takvom doživljaju).

Naravno, ovo su mišljenja pojedinaca i hipoteze su još diskutabilne.

Percepcija prostora

I kroz istoriju psihologije, bilo je pokušaja da se fenomen objasni. Sigmund Frojd je verovao da se radi o nekom ranije zaboravljenom događaju ili o potisnutom fantazmu. Možda kod psihotičnog pacijenta treba tražiti takav link, ali kod zdravih ljudi je bolje Tičenerovo shvatanje koje govori o specifičnostima u opažanju i memorisanju. Tičenerove teze su inspirisale i grupu autora: Anne Cleary, Anthony Ryals, Jason Nomi (2009) da urade eksperiment u kome su izlagani crteži situacija. Od ispitanika se tražilo da prvi put pogledaju jednu seriju crteža. Posle izvesnog vremena, opet su im prikazani crteži, ali su neke situacije bile identične, a neke su varirane sistematično. Interesantno je da su ispitanici „prepoznavali“ i one koje su zaista videli u prvom izlaganju, ali i one koje su imale istu konfiguraciju, ali različite elemente. Na primer: sliku koja je pokazivala aleju gde su sa strane bili nizovi kuća prvi put, „prepoznavali su“ drugi put iako je aleja umesto kuća imala šine i vozove. Specifično opažanja prostora je „krivo“ da nove situacije koje imaju sličnu konfiguraciju ranije viđenih prostora mi doživljavamo kao poznate.

Ljiljana Jerinić

Ljiljana Jerinić

Opažanje i memorisanje predmeta i prostora je zaista kod čoveka različito. Predmete opažamo i memorišemo sa detaljima, tako da možemo kod prijatelja da ih prepoznamo jasno: „Jao, imaš iste šoljice za kafu kao ja!“ Prostor opažamo manje precizno, sa puno generalizacija, što ima i svoje praktično objašnjenje. Kada boravimo na jednom aerodromu, svaki naredni nam izgleda poznat, jer znamo konfiguraciju aerodromskog prostora. To bi moglo da bude objašnjenje i mog veronskog doživljaja iz uvoda. Loggia del Consilio, iz Verone, renesansni spomenik, mene neodoljivo podseća na dubrovački Knežev dvor.

Demistifikacija

Ono u čemu se svi naučnici slažu je da nije u pitanju nikakva zabrinjavajuća pojava, nešto što treba da nas uplaši. Iako bi moglo da se za čoveka koji predviđa budućnost kaže da ima stalni déjà vu, nema ni ničega paranormalnog, mističnog. Naš mozak pravi mađioničarski trik, ali postoji logično objašnjenje zašto mešamo sadašnjost i prošlost u doživljaju.

Poseban slučaj u vidu doživljaja “već ispričano” javlja se na terapeutskim seansama, kada pacijent ima čvrsto uverenje da je neki događaj ili sadržaj već ispričao terapeutu, ali se to tada tumači kao vid otpora pacijenta i predmet je daljeg tretmana.

Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik

Foto: news.psu.edu

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*