Home / Saveti koje niste tražili / Osećanje neosećanja
Osećanje neosećanja

Osećanje neosećanja

Ravnodušnost se definiše negativno kao izostanak osećanja ili osećanje neosećanja. Iako smo većinu budnog stanja relativno ravnodušni, odsustvo osećanja se često ne doživljava kao normalno stanje, već kao uvod, najava ili simptom patologije. Strah od ravnodušnosti je nekad strah od gubitka identiteta ili strah od ludila. Gde su granice bolesti i zdravlja kod ravnodušnog osećajnog stanja? (sugestija za dalje čitanje: Milivojević, “Emocije” str. 310)

Da li komičari žive duže?

“Budi srećan” je slogan današnjice, koji implicitno sadrži poruku da je osećaj sreće jedino normalno stanje duha, te kada se ne osećamo tako verujemo da nismo OK i da nam treba pomoć. Istina je da sreću doživljavamo kad smo ostvarili neku želju, a to je ipak kratkotrajni doživljaj. Sa druge strane i pored agresivnih oglašivačkih kampanja za proizvode i usluge koji su ulaznice u srećan život, nema ozbiljnih naučnih studija o tome da smeh i vedrina mobilišu imuni sistem, smanjuju tumore, otpušavaju zapušene arterije i obaraju visok nivo šećera. Takođe nije dokazano da komičari žive duže. Naravno, ni neprijatne emocije nemaju osnova da budu dugotrajne, ako su adekvatni odgovor na životne situacije. Generalno, postoji tendencija da se naglašavaju i pozitivni i negativni aspekti emocija i da se stavlja znak jednakosti između života i naše stalne reaktivnosti. U kontinuitetu svesnog poimanja, trajanje nekih emocionalnih stanja je veoma kratko, meri se sekundama, a nekih duže, meri se danima, ali u toj oscilaciji postoje i periodi osećanja mira ili odsustva stimulacije, odsustva potrebe za emocionalnim odgovorom. Gruba topografija našeg raspoloženja koja nam daje afektivnu obojenost može se skicirati uz pomoć kontinuuma prijatnost/neprijatnost. I teorijski se može zamisliti stanje neutralnosti, što bi trebalo da odgovara pojmu ravnodušnosti. Pa zašto onda imamo negativnu ocenu osećanja neosećanja? Zato što se pod istim pojmom ravnodušnost mogu kriti različiti fenomeni: duševni mir, opuštenost, nonšalancija, flegmatičnost, ali i apatija, nezainteresovanost, beznadežnost, bezvoljnost, neentuzijazam, neenergiziranost, neosećajnost, odsustvo empatije, nebriga, narcisoidnost, povlačenje, anesteziranost, pesimizam, mentalna sporost, dosada, letargija, cinizam …Bezbrojne su nijanse i suptilne gradacije u doživljaju ravnodušnosti, te moramo da analizimo i naše “off” stanje.

Ignorisanje slona u sobi

–          “Baš me briga što…”

–          “Koga briga što ja…”

–          “Nema ničega što bih mogla da radim”

–          “Ništa me više ne uzbuđuje”

–          “Život nije fer. Dižem ruke od svega””

–          “Čemu sve to, mrzi me da se pokrenem”

–          “Ništa me ne dotiče (ja sam tvrđava)”

–          “Pusti me na miru, hoću da kuliram”

Ravnodušnost može biti ne modus odmaranja, “vožnja u leru”, jer nema značajne situacije koja traži reakciju, nego

Ljiljana Jerinić

Ljiljana Jerinić

znak da osoba ne može da nađe način kako da se poveže sa sobom, ili drugim ljudima, sa svetom, iako se oseća ugroženo. To je možda jedan od najpodmuklijih mehanizama odbrane. U drugima mehanizmima osoba ostaje manje-više u okviru konfliktne situacije. U reakcijama povlačenja i anesteziranja, osoba potpuno “odustaje” izbegavajući konflikt. To znači da ona isključuje i mogućnost uspešnog rešavanja problema. Kako se osoba povlači iz svih potencijalnih konfliktnih situacija, blokirajući neprijatne emocije, takav mehanizam teško da može da bude lokalan. Anestezija je opšta i blokiraju se i pozitivne i konstruktivne reakcije. Na duže staze to udaljava i ljude i vodi u usamljenost. Štetni efekti se samo gomilaju, a hroniziranje ravnodušnosti opterećene maskiranim konfliktima može da razvije negativne stavove prema svemu i svakome. Svoj neuspeh u adaptaciji osoba može da racionalizuje cinizmom i malodušnošću i ogorčenjem: ionako ništa nije vredno truda.

Bez želje da u svakom našem ponašanju prepoznajemo nešto opasno, da kreiramo bolest i gde je nema, dobro je da o svakoj dugotrajnoj reakciji razmislimo koliko je adekvatna i konstruktivna. OK je da se odmaramo, “isključimo” kada nam to životne situacije dozvoljavaju, u redu je i da posegnemo za povlačenjem kao mehanizmom odbrane da bismo predahnuli, ali ako postoji problem, nećemo ga rešiti “zamrzavanjem”, afektivnom anesteziranošću. Ravnodušnost je tada neadekvatno osećanje.

Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*