Home / Saveti koje niste tražili / Ima li hemije među nama?
Ima li hemije među nama?

Ima li hemije među nama?

Partnerska veza je jedna od najkomplikovanijih veza koju ostvarujemo tokom života, jer je potrebno da se usaglase mnogi slojevi ličnosti dve osobe. Jedan od mehanizama koji se harmonizuje je iz sfere biohemijskih procesa, a to je unutrašnje događanje za koje mnogi veruju da se ne može kontrolisati. Iza hemije se zapravo “kriju” nesvesni psihički procesi, što ljubavnom partnerskom životu daje ukus problematičnosti. Nesvesna, intuitivna procena neke druge osobe je važna smernica, ali nije dovoljna, čak može biti put u neizvesno, jer su je oblikovale dečje odluke, fantazije i očekivanja i zablude. Oni koji se oslanjaju na “osećaj u stomaku” kada procenjuju partnere, mogu da stalno ponavljaju iste greške, ostajući nesrećni u ljubavnom životu, jer im je “filter” disfuncionalan? Da li to znači da je priča o hemiji besmislica?

Privlačnost

Hemija je obično sinonim za privlačnost i to pre svega telesnu. Varijacije koja je naša vrsta unela u seksualnu reprodukciju učinile su je zanimljivijom do te mere da čitavog života joj dajemo motivacioni prioritet nad mnogim aktivnostima. Naravno da intenzitet fizioloških seksualnih funkcija zavisi od blizine, od uzbuđenja, osećaja zadovoljstva, ali i fantazija, strahova, želja i nadanja dve osobe. Uz ljubav koja ima posebnu aromu kada je odgovor na partnerovu ličnost, pitanje privlačnosti zadire u naintimniju oblast međusobnog izražavanja. Iako možemo govoriti da se krugovi ljubavi i seksualnosti i u partnerskim vezama mogu manje ili više preklapati od jednog do drugog para, ipak je za ljudsku vrstu karakteristično prožimanje telesnih osećanja psihičkim sadržajima. I to je ono što čini sve potencijalno komplikovanim.

Da li je za seksualni čin potrebno osećanje privlačnosti, ako teorijski su svi partneri kompatibilni anatomski? Da li se privlačnost može stvoriti voljom ili je to gubljenje vremena i energije? Da li je ljubav u negativnoj korelaciji sa telesnom privlačnošću? Da li je snažna “hemija” uopšte garancija za uspešnu ljubavnu vezu? I koliko može i treba da se kontroliše ta intimna sfera našeg života?

Penelopa

U osnovi ideje o hemiji privlačnosti je teza o našoj životinjskoj prirodi. Od vidova telesnosti stvorili smo antropomorfne predstave, našu tamnu stranu filogenetskog porekla. I svemu onome što nam iz bilo kog razloga se ne sviđa da bude deo nas dali smo autonomnost, jer na taj način smo izbegli odgovornost za naše ponašanje. U tu kategoriju smo svrstali pre svega fiziološke funkcije i emocionalnost.

Već kod upoznavanja partnera, živimo uverenje kako nas neki ljudi magnetski privlače; ljubav je i nekako sila van nas – ona nam se dešava; strast u dugotrajnoj vezi se “prirodno”gasi, a i nije “normalno” da nekoga i volimo i želimo… Organizovali smo život tako da svaki gubitnički tok objašnjavamo hemijom, biologijom, fizikom ili metafizikom. Za dobitke smo naravno zaslužni mi. Zgodna filozofija života, ali neistinita.

Ukoliko u nečijem funkcionisanju postoji oštra podeljenost (do sukoba) telesnog/društvenog bića, to nije datost, nešto sa čim se rađamo, to je pojedinac sam kreirao kao životni scenario.

Stiven Mičel, kliničar, ali i teoretičar, smatra da je zadatak psihoanalitičara da zainteresuje klijente za mogućnost da su za ono u njihovom svetu što doživljavaju kao prepreke van kontrole, u stvari odgovorni oni sami. Lik Penelope u Homerovoj Odiseji je izvanredan primer načina na koji neurotski projekti organizuju živote. Penelopa ne može da se preuda dok ne završi tkanje. Ona danju tka, kako bi prosci stekli uverenje da će doći taj dan, ali noću para, u nadi da će se Odisej vratiti. Svi smo mi pomalo Penelope, samo što smo svesni samo tkanja, ali ne i paranja. Kada “sabotiramo” vezu sa partnerom, možda nije ni hemija, ni fiziologija “kriva” nego naš neurotski scenario.

Ljiljana Jerinić

Ljiljana Jerinić

Ljudska životinja

Da ne bi došlo do zablude, mi nismo evolucijski model koji može sve svoje funkcije da voljno kontroliše, niti je to životni cilj. Postoje funkcije, doživljaji, fiziologija koja ne prolazi kroz korteks i gde svaki napor da se nešto na silu učini je neuspešan. Međutim, ne postoji ni “čista životinja” u nama, jer i bazične biološke funkcije su humanizovane, nisu na nižoj lestvici od ostalih funkcija. Život započinjemo kao telesna/društvena bića i sve funkcije su duboko i suštinski određene i fizički, biološki, hemijski i kulturno. Tako se i razvijamo, ne taložeći iskustva kao sedimentne stene, nego mešajući telesno i psihičko kao mramorni kolač, tako da je nekada teško razdvojiti šta je gore, šta dole i gde šta počinje, a gde završava. Umetnost je razumeti svoj telesno/društveni modus operandi zavrnute međuzavisnosti, ali je to preduslov da u ljubavnu vezu unesemo manje nepoznatih varijabli i tako aktivno birajući stignemo do dobitne kombinacije. Koliko “hemija” tka, a koliko para naš ljubavni život, na svakome od nas je zadatak da otkrije.

Ljiljana Jerinić, psiholog i TA savetnik

Ilustracija: FreeDigitalPhotos.net

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*