Home / Saveti koje niste tražili / Krivica preživelih
Krivica preživelih

Krivica preživelih

Mobilisali smo se da pružimo prvu pomoć onima koji su bežali pred poplavnim talasom. Prolaze dani. Posle faze šoka ulazimo u nove faze. Svakodnevni život se paraleno odvijao i kad je bilo kritično i sada. Komplikovana situacija čini da se preživeli suočavaju sa kompleksnim osećanjima kada treba da nastave dalje sa životom. I oni koji su pomagali i oni koji nisu često proživljavaju zbunjujuća osećanja. Nisu svi mogli da pune džakove i budu u prihvatilištima. Kako slaviti rođendan deteta, misliti na profit firme, mirno spavati, kada se oko nas dešavaju drame. Imamo li pravo na normalan život, kad je toliko ljudi izgubilo život, ostalo bez doma, bez svog sveta, kad je osiromašeno? – pitaju se danas mnogi u Srbiji. Osećaj krivice čest je pratilac dnevnih aktivnosti. A taj osećaj nije dobar motivator. Da li je krivica uvek i disfunkcionalna?

Krivica je osećanje

Krivica spada u emocije koje se odnose na samoocenu, kod kojih je bitan momenat opažanja sopstvenog ponašanja u odnosu na različite standarde ponašanja. Osnovana je sumnja da niže životinje nisu u stanju da dožive ovo osećanje. Takođe je jasno da se u razvoju deteta, krivica javlja tek kada se formiraju delovi u strukturi ličnosti koji omogućavaju da se oseti samoljutnja, sa jedne strane i pounutrašnjeni (internalizovani) standardi sa druge. Zbog sklopa samoljutnja-krivica, o krivici se često govori kao o složenom, komplikovanom, disfunkcionalnom osećanju, iako je to autentično i nekada i adekvatno,poželjno, funkcionalno osećanje.

Kada ocenimo da smo svojim ponašanjem prekršili neku normu i naneli štetu i/ili izazvali patnju nekome, jedan deo nas se ljuti, a drugi oseća krivicu (vidi Z.Milivojević „Emocije“). Ljuti se internalizovan, “pounutrašnjen roditelj”. Onako kako su roditelji kažnjavali dete, tako će „pounutrašnjen roditelj“ nastaviti da kažnjava odraslu osobu. Po različitim psihološkim teorijama taj deo ličnosti gde su internalizovani standardi ponašanja se različito zove: od superega do ego-stanja Roditelj. Ti nazivi su manje bitni. Bitno je da se teorije slažu da čovek nosi svoj zakonik kao deo sebe samog i poštuje ga bez obzira na prisustvo ili odsustvo drugih ljudi. Drugi deo ličnosti oseća krivicu, jer opaža da se sopstvena aktivnost u datoj situaciji ne poklapa sa „pravom“,moralnom, etičkom radnjom koju situacija zahteva.

Običan svet odmah misli da čim pominjeno dva dela ličnosti, da je došlo do patologije, do nekakvog cepanja ličnosti. To naravno nije tako. Iako može biti deo patološkog odgovora, krivica može da bude i pokazatelj zdravlja. Kada je to adekvatno osećanje?

Objektivizacija krivice

Krivica koja se oseća u situaciji kada je prekršena neka svoja ili društveno razumljiva norma, kada je zaista nastala šteta zbog koje će neko da pati i naravno ako je izražena na socijalno prihvatljiv način je adekvatna. To je onda manifestacija naše ljudskosti i dobrote. Kao socijalna poruka, krivica tada pokazuje zajednici da je osoba dobra u svom biću, da se distancira od svog postupka i da je u stanju da saoseća sa osobom koja je pretrpela štetu. Drugu osobu to motiviše da bude manje agresivna i da oprosti, jer ne treba da se primenjuje spoljna kazna (već je kaznio samog sebe onaj ko oseća krivicu).

Objektivizirana krivica se odnosi na pojedinačni akt: to je loše delo, a nije sama osoba loša. Nema greške ega. Nije u pitanju zla priroda. Ovako objektivizirana osećanja su manje sklona da perzistiraju u sopstvenoj slici o sebi. Osećanje krivice treba svakako razdvojiti od sklopova: samoprezir-bezvrednost i samomržnja-samouništenje, jer su onda drugi mehanizmi aktivirani.

Pet situacija u kojima osećamo krivicu

1. Krivica zbog nečega što smo učinili

Povredili smo druge, prouzrokovali smo fizičku ili psihičku patnju nekome. To se odnosi i na laganje, varanje, krađu. Takođe se odnosi i na ponašanje kada smo se zakleli na nešto, pa nismo ispunili. OK je tada osećati krivicu. Tada ne osećati krivicu bio bi znak psihopatije. Međutim, potrebno je kontrolisati „eskalaciju“ krivice. Čak i kada ne možemo da popravimo štetu, potrebno je prihvatiti činjenicu da se to desilo, izviniti se na autentičan način, razmišljati da se to više nikada ne ponovi i nastaviti dalje sa životom, jer znamo da smo bazično dobre osobe.

2. Krivica zbog nečega što nismo učinili, ali smo želeli da učinimo

Ništa se nije dogodilo, ali imamo unutrašnje dijaloge, jer znamo šta nam je bilo u glavi. Možemo to „gurnutu pod tepih“, pokušati sa represijom, poricanjem, raznim mehanizmima odbrane. Verovatno neće biti uspešni. Bolje je susresti se sa svojim mislima i kroz svesni napor „rasplesti klupko“. Samo tako neće nam krivica „izletati“ nekontrolisano i paralisati nas.

3. Krivica zbog nečega što mislimo da smo uradili

Ovom tipu krivice vodi iracionalna procena situacije. U osnovi su magijska verovanja da lošim mislima možemo nauditi drugima. Na nekom nivou, moguće je znati da je u pitanju „nelogičnost“, ali je teško osloboditi se osećaja krivice. Pre nego što optužujete sebe za loš postupak, proverite da li se on zaista i dogodio ( test realnosti).

4. Krivica da nismo učinili dovoljno da bismo drugima pomogli

Ljiljana Jerinić

Ljiljana Jerinić

Odneli smo odeću više puta, kupili vodu i sredstva za higijenu i odneli na mesta gde se prikuplja pomoć, hteli bismo da pomognete još, ali nemamo vremena da se aktivnije uključimo u volontersku pomoć. Osećamo krivicu što kad treba da pokažemo „nadljudsku moć“ nismo to u stanju. Koliko je potrebno žrtvovati se u ovim situacijama kada je poplava, gde su granice? Granice su tamo gde ih mi postavimo. Treba da razdvojimo želju da nekome pomognemo od krivice što nismo učinili ono što su drugi činili. Krivica je ovde neadekvatno osećanje. Pomozimo koliko možemo maksimalno. Kad više ne možemo, onda je krivica nefikasna, jer neće pomoći da promenimo ponašanje. Učinili smo šta smo mogli. Nije poenta da sebe ugrozimo pomažući drugima, jer tako samo komplikujemo već tešku situaciju. Ako pomagači „sagore“ ko će onda njima pomoći?

5. Krivica da smo uradili nešto bolje nego neko drugi

Preživeli smo katastrofu, a neko nije. Panika i nagon samoodržanja u ekstremnim situacijama čine da biramo ponašanja koja su efikasna samo za nas, ali ne i za druge. Šta sam učinio, pa je došlo do toga da ja preživim, a drugi ne? – često je pitanje koje postavljaju preživeli. Stručna pomoć je ovde neophodna, jer teško je sam stići do „pomirenja“ sa činjenicom da naš neuspeh ne bi pomogao drugome, da to što smo preživeli bi čak možda usrećilo one koje nisu, posebno ako su nas voleli. Kod ove vrste krivice, naročito kada je u pitanju smrt deteta, iza krivice se kriju druga osećanja: bezvrednosti i samomržnje.

Bezosećajnost

Sem preteranog i neadekvatnog osećaja krivice, problem su i osobe koje nikada ne osećaju krivicu. Do poremećaja je došlo u procesu socijalizacije. U jednoj verziji su to osobe koje imaju unutrašnje, čak vrlo stroge standarde ponašanja, ali sa duplim kriterijumima: za sebe i za druge. To su oni koji nikada ne uočavaju svoje greške, ali zato stalno dokazuju krivicu drugih.

I naravno, postoje antisocijalne ličnosti koje nemaju socijalne norme u svom vrednosnom sistemu, što je svakako anomalija.

Krivica je važno emocionalno upozorenje koje nam govori o nama samima, o našem ponašanju. Pre nego što je eliminišemo, treba da je objektiviziramo i transformišemo njenu destruktivnu snagu u pozitivnu.

Ljiljana Jerinić, psiholog

Foto: FreeDigitalPhotos.net

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*