Home / Saveti koje niste tražili / Šarlatanstvo i psihologija
Šarlatanstvo i psihologija

Šarlatanstvo i psihologija

Psihologija kao naučna disciplina ima skorašnji datum rođenja, ali potreba da se razume ljudsko ponašanje seže u daleku prošlost. Tu je izvor raskoraka kako psihološke teme shvata ovovremeni stručnjak, a kako laik. Zato su rubrike tipa kao “Saveti koje niste tražili” tu da vam ponude važeća naučna saznanja da biste korigovali čvrsto ukorenjene zablude. Naravno, da je veza dvosmerna, te se očekuje da vaša reakcija pomogne i stručnjaku da se i sam dekontaminira, jer je nauka dinamična u svojoj definiciji, tu nema mesta za dogmu. Približavanja potreba laika i stručnjaka su, na sreću, sve veća. Psihologija se sve manje krije “belim mantilima”. Ima je svuda, pa i na netu u “Tetki”. Kako onda da razlikujemo šarlatanstvo, a kako nauku kao vid saznanja?

Mozak iz Egipta

Termin “mozak” zabeležen je prvi put u drevnom egipatskom dokumentu, koji datira tri hiljade godina pre naše ere. Dokument poznat kao “Edwin Smith Surgical Papyrus” ukazuje na izvanredno rano otkriće lokalizacije funkcija u mozgu.

Ipak, prve eksperimentalne studije koje ispituju vezu između ljudskog ponašanja i mozga se vezuju tek za početak devetnaestog veka. Francuski fiziolog Pjer Fluran je prikazao tehniku ablacije koja je još uvek prisutna kao eksperimentalni postupak. U tom izveštaju, Fluran se suprotstavlja frenolozima koji su do svojih zaključaka došli na osnovu nekontrolisanog posmatranja patoloških ponašanja i skupljanjem anegdota. Odmah uočavamo osnovnu razliku u metodologiji. Naučni način prikupljanja podataka, zaključivanja, metodologija istraživanja su strogo definisani i mogu se ponoviti i proveriti i kada nema više autora među živima. Od Fluranovog vremena, mnogo naučnika je provelo bukvalno hiljade časova i hiljade i hiljade pacova, pasa, mačaka, majmuna i drugih životinja žrtvovano je u neprekidnom traganju za vezom između fiziologije i “viših mentalnih funkcija”. Postavljeno je mnogo hipoteza, koje su obarane, revidirane i ponovo podvrgavane strogoj naučnoj proveri. Kao rezultat toga su artikulisana neka saznanja o fiziološkim korelatima mentalnih pojava.

Frenologija

Četrnaest godina pre Flurana, dva nemačka lekara Gal i Spurchajm, postavili su osnove frenologije tvrdeći da: (1) je mozak organ duha; (2) različiti delovi mozga kontrolišu različite vrste ponašanja; (3) spoljašnji oblik lobanje odražava oblik  mozga koji je ispod nje, te izbočine i ulubljenja odražavaju preteran ili nedovoljan razvoj pojedinih delova mozga.

Nauka se prema frenologiji odnosila sa podsmehom. I savremenici i istorija nauke. Zašto? Iz dva razloga: (1) Frenologija je izgledala previše lak način da se ljudi “pročitaju” – trebalo je samo opipati izbočine na glavi! U rukama nekritičnih ljudi i šarlatana koji su to zloupotrebili, frenologija je postajala kaljuga pseudonaučnog besmisla; (2) Činjenice na koje su se pozivali Gal i Spurchajm bile su daleko ispod naučnog standarda. Njihova saznanja nisu mogla da se dokažu, da se ponove, jer su bila zasnovana na anegdotama iz ličnog života.

U nauci se često dešava kad se neka teorija pogrešno postavi u suviše generalizovanom, preteranom vidu, da se u njoj i ono dobro i ono loše odbacuje u paketu. Ono što je frenologija doprinela je: prva je istakla vezu duha i mozga; podstakla je mnoge naučnike da eksperimentišu (i Flurana uostalom), a to je donelo mnoga saznanja koja su na pravi način skupljanja i proveravana i zovemo ih naukom.

Foto: ru.tsn.ua

Foto: ru.tsn.ua

Zaključak

Sa razvojem anatomskih i fizioloških saznanja o centralnom nervnom sistemu, posebno sa tezom o “koncertnom” funkcionisanju mozga i značaju nižih moždanih puteva, frenologija je opovrgnuta kao vid saznanja. Danas se bavljenje frenologijom smatra u psihologiji šarlatanstvom. Ipak, ne zaboravlja se da je ta teorija doprinela razvoju proučavanja centralnog nervnog sistema, antropoloških merenja i inspirisala je mnoge hipoteze o vezi morfologije i viših mentalnih pojmova. Naša želja da brzo procenimo ko je ispred nas, ostala je, te nalazi svoju artikulaciju i u mnogim savremenim naučno-psihološkim studijama. Potrebno je samo kod procena tih novih izveštaja da uključimo svoju fluidnu i kristalnu inteligenciju. A nekada je dozvoljeno i da se “poigramo” idejama. Možda će nas to dovesti do nekih novih vidika. Ionako znamo da ništa ne znamo.

Primer novijeg istraživanja o vezi morfologije i inteligencije

Autori: Karel Kreisner, Veronica Chvatalova, Jaroslav Flegr (Charles University in Prague)
Sponzor: Czeck Grant Agency project
Publikovano: 20.mart 2014.
Metodologija: 75 muškaraca i 85 žena (ukupno: 160 ispitanika) procenjivalo inteligenciju i atraktivnost na osnovu 40 slika lica muškaraca (od 19-34 god starosti) i 40 slika lica žena (19-24 g). Slike su anonimne, neutralne, bez osmeha, bez šminke, bez nakita, bilo ikakve dekoracije. Te osobe su radile testove inteligencije i zna se kakav je njihov IQ zaista.
Rezultati:
● Ispitanici, bez obzira na pol, uspevali su sa većom verovatnoćom nego što je slučajna da predvide IQ, ali samo kod slika muškaraca, a ne i žena! Posebno je ta korelacija bila velika kod fluidne i prostorne inteligencije, a manja kod verbalne i kristalizovane. Fluidna inteligencija je kapacitet da se logički rešavaju problemi nezavisno od znanja. Bazirana je na genetici i iskustvo ima malo uticaja na nju. Prostorna opet je sposobnost manipulacije slikom, sklopovima i oblicima. Verbalna i kristalizovana u većoj meri su sredinski, iskustveno određene.
● Važno je da veza između morfologije lica i testova inteligencije nije potvrđena!
● Kada je u pitanju opažanje veze atraktivnosti i inteligencije, postoji značajna korelacija samo kod mladje populacije, a sa godinama života se ta veza ne sagledava kao značajna. Opet je važno da nema statistički značajne veze između testova inteligencije i atraktivnosti.
Ovo istraživanje je potvrdilo samo kulturne stereotipe o vezi morfologije i inteligencije. To što te mentalne mape su efikasne samo kod procene muškog pola, traži objašnjenje. Moguće hipoteze su upravo u različitom značenju inteligencije kod biranja partnera. Poželjan muškarac u vreme ovulacije je onaj koji je inteligentniji i to se pokušava već preko lica da pogodi. Bolju predikciju naravno daje ponašajni sklop kombinovan sa morfologijom. Kada se bira muškarac za dugu vezu koji će pomoći za podizanje potomstva, onda se bira manje inteligentan, ali iskren, kao pouzdaniji, jer treba da pomogne kod podizanja potomstva. Obrnuto, kada se bira žena kao genetska kolica, onda inteligencija nije presudna. I atraktivnost, lepota više se meša sa poželjnošću kod žena, te se vezuje i pogrešno za IQ, iako to nije u realnosti bitno. Atraktivnost uopšte dovodi do specifične „slepoće“ u proceni IQ kod oba pola. Teši to, da sa godinama, ove pogrešne mape ispravljamo, te manje grešimo u povezivanju fizičkog izgleda i IQ vrednosti.

Ljiljana Jerinić, psiholog

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*