Krivica je ženskog roda

Krivica  je mentalno stanje, osećaj koji imamo kada radimo nešto što se kosi sa moralnim normama u koje verujemo, ili kad radimo nešto za šta verujemo da ne treba da radimo, jer nije ispravno ili jer nije lepo, ili jer drugi to ne žele. Ispoljava se kao unutrašnja nelagodnost, kontinuirana napetost i ljutnja na samog sebe. Posledice osećaja krivice su gubljenje samopouuzdanja, osećaj neprilgođenosti i strah da se ponašamo nedolično.

“Upravljači” našom krivicom su roditelji, kada smo mali, koji nas upozoravaju da nismo dobri ako se ne ponašamo po pravilima, kasnije društvo, religija i na kraju neka osoba, najčešće ona za koju smo emotivno vezani.

Često se desi da nismo uradili ništa loše ali se osećaj krivice javlja jer smo uradili nešto što se kosi sa željama onog drugog. Optuže nas da nemamo poštovanja, da ne mislimo na druge, da smo samoživi i polako, iz sumnje da li smo postupili kako treba, počinje da se javlja osećaj krivice. Čovek koji se suoči sa nametnutim osećajem krivice pokušava da menja sebe kako bi bio prihvaćen u društvu, dobar, besprekoran, uvek i u svakoj prilici poželjan, što je, slažu se psiholozi i sociolozi veoma zahtevno i često na jedan određen način pogubno.

Zanimljivo je da su muškarci mnogo više zaštićeni od krivice nego žene. Skoro da su svi oblici “muškog” ponašanja prihvatljivi u društvu dok se ženama mnogo više prigovara da se ne ponašaju kako treba, te je kod njih mnogo više prisutan taj osećaj.

Još tokom odrastanja, devojčice stalno upozoravaju da nešto nije za njih ili da paze kako se ponašaju, šta govore…

krivica

Kasnije, tokom života, žena stalno živi balansirajući između onoga šta želi i onoga što bi bilo bolje da uradi. Život u takvom grču u kome sve svoje želje mora da gurne u drugi plan dovodi do toga da žene same sebi oduzimaju slobodu Naravno, žene nisu zarobljene ničim sem osećajem krivice, nemaju slobodu da naprave lični izbor, stalno se suočavaju sa osećajem krivice kada žele da urade nešto što žele, nešto samo za sebe i tako celog života žive noseći “tuđe cipele”.

Pritisnuta kritikama da mora da misli na druge, na sve ostale pre nego na sebe, većina žena živi usmerena i fokusirana na želje drugih dok njene želje ostaju u drugom planu, vremenom ih guši tako da živi nezadovolja i često nesvesna toga šta želi. Većina žena u centar svog sveta stavlja nekog drugog, najčešće decu što se smatra normalnim, a onda muža, partnera, stare roditelje…

Ali ko je žene naučio tome da su same sebi na poslednjem mestu? Ko je rekao da mora biti tako?

Foto: ariannacensi.it
Foto: ariannacensi.it

Vratite se na početak teksta. Sve počinje od porodice i nastavlja se u društvu. Nepisana pravila ponašanja su često mnogo jača od onih pisanih i često se manje krše od ovih drugih.

I danas, u 21. veku, koliko god da se govori o ženskoj emancipaciji, žene se stalno suočavaju sa pritiskom koji dovodi do osećaja krivice kad god požele nešto za sebe, same donose odluke vezane sa svoj život, profesiju, udaju, decu i neprekidno se nalaze u ratu sa samom sobom, ne sa drugima.

Najveći problem žena je što nikada nisu naučile, ili ih je jednostavno strah, da stanu ispred nekoga i jasno i glasno kažu – Ja to želim. Onaj unutrašnji nerealni strah da će se tog trenutka svet srušiti koji se ispoljava grčenjem stomaka uvek je jači.

Reći – Ja to želim za sebe – i nije toliko teško izgovoriti drugima koliko je teško izgovoriti sebi. Jer osećaj krivice se odmah javlja. Taj neko će pomisliti da ga ne poštujemo, ne volimo, ne mislimo kako će se on osećati, da smo, zaboga, samožive kad mislimo samo na sebe. Samo?

Psiholozi kažu da se sa čvrstom odlukom da ispoštuju sebe kod žena javlja najjači osećaj krivice ali da od toga nikako ne treba odustajati. Žena samo treba da bude svesna šta želi ona a šta radi po željama nekog drugog. Nakon što počne, korak po korak da bude ono što jeste, radio no što voli, javlja se jak osećaj zbunjenosti i sumnja, što je normalno posle višegodišnjih pritisaka da je svaki iskorak ka samoj sebi tragedija, žena će se svakako osećati loše. Ali ako se izbori da radi ono što želi, taj osećaj će se izgubiti.

Da, oni okolo će i dalje govoriti da su sebične, da neki izbori nisu ni pametni ni dugoročno mudri, niti da su fer prema drugima…

Ali ko je žene beše naučio da ne treba da budu fer prema sebi?

Izvor: PourFemme.it

Foto u zagljavlju: FreeDigitalPhotos.net

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *