Home / Kafa sa tetkom / ĐUBROJEDAC – peti deo
ĐUBROJEDAC  – peti deo

ĐUBROJEDAC – peti deo

NEKOLIKO GODINA POSLE

Gradska komisija za kulturu se sastajala već treći put. Nisu mogli da se dogovore, kako da obeleže Dan umetnosti.

– Ne znam zašto moramo ove godine da izmišljamo toplu vodu. Sve je već viđeno. Lepo priredimo izložbu, napravimo otvaranje, govor prigodni, zovemo novinare, u pozadini talentovano dete svira klavir i gotovo. – dugogodišnji član komisije bi da što pre stigne kući na domaću supu.

– Ne, ne, moramo da budemo originalni. Zar mi nismo predstavnici umetničke elite. Od nas se očekuje da napravimo nešto neočekivano, novo. – uporan je  u zeleno ofarbani momak sa minđušom u obrvi.

– Raspisaćemo konkurs za ideje o proslavi, – dubokim glasom između dva dima cigarete predlaže kratkokosa komesarka.

– Imam ideju: što ne raspišemo konkurs za neko umetničko delo i sav novac za proslavu damo nekom kvalitetnom stvaraocu, da bi  mogao makar jedno vreme mirno da radi, bez pritiska šta će jesti i gde će spavati, – dama neodređenih godina  se okrenula bočno ka mladiću, očekujući podršku.

– Uvek sam želeo da napravim Spomenik neznanom umetniku. Time bismo odali počast svim neshvaćenim stvaraocima bilo koje vrste. Kreativnost je nežna biljka koju je teško negovati u ova pragmatična, materijalna vremena, – javio se tihi dugokosi i dugobradi sredovečni čovek odeven u crno.

– Formiraćemo žiri za ocenu radova za konkurs«Spomenik nepoznatom umetniku«,- opet će komesarka.

– Svaki žiri je nepravedan. Teško je procenjivati vrednost nekog dela. Važno je da što više radova bude, da što više stvaralaca inspiriše ovaj konkurs. To će biti naš podsticaj svetskog stvaralaštva, a ko je veliki, a ko mali umetnik nije ni važno šta mi mislimo.

– Zašto toliko vike oko stvaranja, kad su to uglavnom besmislene, sporedne tvorevine ljudskog delanja, takoreći nuz-produkti. – plavuša, tinejdžerka bi nešto da kaže, mada je tu samo zbog slikanja, da izveštaj sa sastanka ima estetski momenat.

Ostali je samo pogledaše. Jednoglasno su odlučili da u svim sredstvima javnog informisanja obelodane uslove konkursa, a da se nagrada izvuče slučajnim izborom iz šešira.

Tako je i bilo.

JUTRO

Prvo se podigao vetar. Dodirnuo je vrh stabla i probudio pticu. Dodirnuo je  prozor na Paviljonu »Cvijeta Zuzorić« i zaiskrilo je okno, šeretski namignuvši mačku koji je protego šape. Svetlost je u pramenovima sve više osvajala prostor, dajući glavnu ulogu sad travki, sad listu, sad kandelabru. Povremeni zvuk automobila bila je pozadina za jutarnju ptičju pesmu. Prvo solo, onda trio, pa hor. I radosni jutarnji let u krug nad parkom, pratio je nadpevavanje. Pozdrav suncu.

A kad su se umorile sletale su jedna po jedna na granu, na klupu , na skulpture. Jedna gugutka je stala na rame čoveku koji se sedeo na  klupi. Ko to zoru dočekuje u parku?  Sa šeširom na glavi, neki gospodin gledao je ka suncu koje je sad već izašlo iza kuća. A ne trepće. Ne smeta mu svetlost. I ima osmeh na licu. Oko nogu mu se uvija mačka. Prede.

Čovek i mačka u parku dok se zahuhtava jutarnja gradska vreva. U čemu je čarolija te slike?

Ispred Paviljona »Cvijeta Zuzorić« svoje večno jutro čeka Spomenik neznanom umetniku. Slava mu.

KRAJ

Piše: Ljiljana Jerinić, psiholog

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*