Da, ministre!

Da, ministre!

Birokratiju bije loš glas. Da li je to nužno zlo društvenog sistema današnjice? Da li postoji „pristojna“ organizacija koja neće sistematski od svojih građana praviti Jozefa K.? Da li je to samo problem ponašanja pojedinaca koji zlopotrebljavaju svoju poziciju ili je sama ustanova činovništva problematična? Možemo li humanizovati birokratiju?

Definicija

Termin birokratija skovao je sredinom 18. veka francuski filozof Vincent de Gournay kao sintagmu od riječi bureau = ured (biro), pisaći sto + cratie = vladati, od starogrčke riječi krátos κρατός. Termin birokratija se počeo da širi iz Francuske po ostalom svetu (Vikipedija). Najveći istraživač birokratije Maks Veber birokratu definiše kao osobu koja ima vlast u svojoj kancelariji. U tom smislu širi pojam birokratije ne obuhvata samo administrativno osoblje državne uprave, nego sve službenike koji nemaju alternative i koji su nametnuti javnosti bez obzira da li se firma finansira državnim novcem ili ne. Osnovni razlog zbog koga bi psihologija trebalo da se bavi birokratijom je vizija lošeg, sporog i nemotiviranog činovnika koji stavlja pravila iznad čovjeka i uglavnom se odnosi prema njemu kao prema objektu.

Usluga

Postoji uzajamna veza između usluga u modernom društvu i birokratije. Efikasnost društva počiva na dobro organizovanoj, profesionalnoj službi koja ima svoj identitet, kontinuitet i nezavisnost. Položajna politička oligarhija se smenjuje, a sve opstaje zahvaljujući uigranim stručnim službama, koje rade svoj posao navežbano do rutine. Ko onda može da traži ukidanje ili smanjenje birokratskog aparata, ako na njemu počiva hijerarhija stručnosti, moći i odgovornosti? Savremeni čovek je majstor da od svega napravi apsurd. Tako i ova teorijski dobro zamišljena društvena piramida se izvrće u praksi u neefikasnu, iritantnu društvenu organizaciju u kojoj pojedinac, koji neminovno sa njom komunicira, gubi ljudski aspekt.

Mehanicizam

Osnovna zamerka birokratiji iz ugla pojedinca je da tretira ljude kao brojke, papire, formulare, slučajeve, predmete…kao da su bezlična, niža bića, roboti, što je ponižavajuće u samoj suštini. Ono što jednom sistemu daje brzinu i neutralnost, jer ne možete da budete pristrasni prema nekome koga ne poznajete, lako pređe u manu. Hegel je verovao da je birokratija napredak, pošto štiti opšte interese. Pravila koja postoje iznad pojedinca, koja su ista za sve članove društvene zajednice, teorijski obezbeđuju pravednost, ali u praksi to nije apsolutno tačno. Može se desiti da je sistem loš i diskriminišući u postavkama. Primer je Nemačka u vreme nacizma. Humano je ne poštovati takva pravila. Ali, psihologiju manje interesuje nedemokratski sistemi, više je u fokusu pojedinac koji pati u teorijski postavljenom pravednom društvu. Psiholog ne voli zlo da uopštava, jer ga posmatra iz ljudskog aspekta. Možda je birokratija civilizacijska tekovina, ali danas u Srbiji kada se nađete pred bilo kakvim šalterom, teško da ćete se osećati dostojanstveno. Posebno je iritantna kombinacija ličnog i bezličnog stave koja je kod nas odnegovana. Ako si “jedan od nas” ne moraš da čekaš redove, ne moraš da poštuješ pravila, naći ćemo za tebe opciju, “sve ćemo srediti”, ali “ako si običan građanin koji nije za nas”, e, onda si ti broj premeta i budi srećan da te “nećemo negde zaturiti u arhivi, pa da večno čekaš na red”.

ID-100224548

Pravila, pravila da bi me udavila

Birokratija u demokratskom društvu treba da obezbedi da sve funkcioniše “kao podmazano”. Imate matični broj, imate formular, službenik je šraf u sistemu koji svoj posao radi brzo, efikasno i sa rutinom, ne mora da vas gleda u lice, ni da vidi da li plačete, ili se smejete. Dobijate “ulaznicu” u neki drugi sistem u pisanoj formi, koju ćete opet nekom drugom prilikom iskoristiti da dokažete svoja prava. Sve je dobro dok ne postanete “poseban slučaj” koji sistem nije predvideo. Sada je potrebna pažnja, znanje veće nego što službenik na šalteru poseduje, “pogled orla” na sistem, gde birokratija po definiciji pada.  Takođe, birokratski sistem nije predvideo ni neku vrstu nagrade što se svaki put uklapate u procedure. Birokratija ne zna za lično interesovanje. Da li lični stav rešava sve patnje pojedinca u susretu sa birokratijom? Nažalost, ne. Imati lični stav je pitanje dobrih manira, osvešćenosti,obrazovanja, pismenosti, kulture, ali ne garantuje obzirnost. Čak nesavestan, neprijateljski orijentisan činovnik ima “moć” da nam uskrati nešto što nam po zakonu pripada, ako nas doživi “previše lično”.  Pravila nekada znaju da budu pravednija od ličnog stava i milosrđa koje se dobronamerno, ali “nepismeno” daje. Pa, da li onda uopšte možemo da humanizujemo birokratiju?

Kafa i bombonjera

Ne postoji unutrašnja uzročna veza između birokratije i patnje pojedinca u susretu sa njom. U pristojnom društvu konceptualno nema dileme da birokratski sistem  treba da počiva na “podjednakoj pravdi za sve”. Društvene instutucije na smeju sistematski da ponižavaju građane, jer to povređuje njihovo ljudsko samopoštovanje, što je njihovo primarno dobro. Pravo na vrednost nam je dato rođenjem i niko nam ga ne može oduzimati. Konceptualno i službenik koji je human može da eliminiše eventualne ponižavajuće elemente birokratije, ukoliko je u stanju da stranke sagleda kao ljude. I to bez korupcije, guranja koverti ili poklona u džep, prosto jer je na takvom civilizacijskom nivou. Ali i mi pojedinačno možemo da korigujemo svoj stav prema birokratiji. Mi nismo žigosane životinje, iako imamo identifikacioni broj. Ne živimo u apsurdnom životnom košmaru, u psihotičnom okruženju. Nismo bespomoćni. Instutucije su tu zbog nas, a ne mi zbog njih! Imamo volju, snagu, identitet, dostojanstvo. Životni smo graditelji i pobednici. Ko u ovo ne veruje, verovatno će završiti kao Jozef K. “Kao pseto”, reče on i činilo se da će ga stid nadživeti.

Autor: Ljiljana Jerinić, psiholog

Ilustracija: FreeDigitalPhotos.net

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*