Home / Saveti koje niste tražili / Traganje za tananom lepotom svakodnevice
Traganje za tananom lepotom svakodnevice

Traganje za tananom lepotom svakodnevice

Proces stvaranja i doživljavanja lepog ne može bez psihologije. Za psihologa je proučavanje umetnosti kao kondenzovane lepote neophodan deo proučavanja čoveka. Sa druge strane, psihologija je pozvana i da nas uveri da sposobnost postupanja sa životom na umetnički način nije privilegija nekolicine darovitih, nego je dostupna svakoj zdravoj ličnosti. Fina ravnoteža naših sposobnosti dopušta nam da živimo punim plućima: uz lepe misaone kontrukcije iz nove knjige, uzvraćenu ljubav, pošteno stečenu imovinu,  u milini porodičnog jutra, u ritmu tanga za uspavljivanje, uz slast finog kolača i miris proleća….lepota je tu. Zar nije lakše naći lepotu oko nas i u nama danas, nego u vreme krstaških ratova ili gladijatorskih borbi? Zar nije lakše danas imati svest o lepoti življenja?

Osloni se na sopstvene oči

Polazna tačka u kontruisanju osećanja lepog su naša čula ili biologija. Na nivou draži koja mora proći prag da bi bila registrovana, govorimo o osetu prijatnosti, odnosno neprijatnosti. Ono što registruju naša čula se razlikuje od fizičke strukture sredine baš zbog bioloških ograničenja naših čula. I ne samo to. Naš svet se ne sastoji od prostih, već složenih atributa koji zavise ne samo od kvaliteta i  kvantiteta, nego i od rasporeda draži. Mi celinu spontanom indukcijom “upijamo”, reagujući na strukturu, formu, geštalt. Osećanje lepog tako se začinje kada se draži organizuju na poseban način u celinu, ali to je samo početak.

Osloni se na moje oči

Osećanje lepog imamo kada draž zadovoljava naše estetske kriterijume. Sem početne biologije, kriterijume oblikuje i naše individualno iskustvo i kulturno važeće vrednosti.  Postoje velike razlike  u učestalosti iskustava u vezi sa sredinom tokom odrastanja. Šta je ukusna poslastica zavisi od porodičnih navika koje se razlikuju na različitim geografskim širinama. Prve parametre estetskog nam formiraju roditelji, kasnije šira okolina. Sve to se “ugrađuje” u matricu koja nam služi za procenu da li je nešto lepo.

Varijacije u biološkoj građi, u čulnim i moždanim kapacitetima, doba života i vrsta iskustva, geografski i kulturni uslovi su komponente našeg estetskog kriterijuma. Zato se i kaže da je osećanje lepote subjektivno, odnosno u “oku posmatrača”.

Foto: deviantart.net

Foto: deviantart.net

Lepota i dobrota

Lepo je ono što nam se dopada i što bismo rado i sami preuzeli, želimo da nam pripada. U tom smislu je lepo izjednačeno sa onim što je dobro. Još su Stari Grci govorili da “ono što je lepo, to je i milo”, dopada nam se, pobuđuje naše divljenje i privlači pogled. Za razliku od želje, nešto ostaje lepo i kada nam ne pripada i kada je tuđe. Ekspresivno svojstvo lepote se tako doživljava kao da ga objekt direktno poseduje, a ne kao nešto što mi subjektivno dodajemo. Tek kada zauzmeno analitički stav, možemo da priznamo da neka druga osoba, iz neke druge sredine, neće videti lepotu gde i mi, ali to neće umanjiti naš doživljaj lepote. Naravno ne odnosi se ovo samo na fizičku lepotu (čoveka, žene, prirode…), nego i na lepotu ideja.

Lepota i umetnost

Iako se čini suštinska, vezu lepote i umetnosti stvorio je čovek. U odgonetanju šta je lepo u umetnosti rođene su mnoge teorije: lepota kao harmonija i proporcija delova, apolonska i dionizijska, kao sjaj lepote božanskog ognja…Osećanje lepog je teško uhvatljivo teorijskim logičkim sistemima, jer zahteva učešće nižih moždanih puteva, a oni su intuitivni, nelogički. Ne pomaže analiza “ hajde da izbrojimo, koliko je crvenih linija na Van Gogovoj slici…” da se doživi “čarolija” u muzeju u Amsterdamu. Reakciju na umetničko delo velikog intenziteta kao estetski šok, pod nazivom “Stendalov sindrom” poznaju samo Evropljani, a ne i Japanci i Amerikanci. Da bi se svet doživljavao umetnički potrebno je da se rafiniraju čula, ali i da se idealu lepote da visoka vrednost.

Umetnost i poezija (te i lepota) mogu da unesu radost u naš život, ali nisu neposredno vezani za istinu, za realnost. U vajarstvu možemo da tražimo izražavanje žive lepote tela u smislu sinteze koja usaglašava lepotu tela i dobrotu duha. Primer su Polikletove skulpture ili stihovi pesnikinje Sapfe. Grčka civilizacija, koja je usmerila um današnjeg evropskog čoveka, nije mogla u svim epohama da bude plodonosna, jer u nekim je bio veliki jaz realnog sveta i grčkih ideala. Srednji vek je primer. Iako se često govoreći o lepoti mislilo na srazmeru proporcija, uprkos aritmetičkim i geometrijskim principima, smisao proporcije, pa time i lepote, se menjao. Interesantno je da je „mračni“ Srednji vek našao svoj modus za lepo – to su svetlost i boja, kao emanacije božanskog principa. I u poeziji (Danteova svetlost), i slikarstvu (vizantijsko plavo), kao i u svakodnevici (oprema, oružje, nakit…) ispoljavao se smisao za boje.

Lepota kao podražavanje prirode, natčulna božanska ili praktična lepota, razbokorena lepota poznog baroka ili šarolika rokoko, doživljaja Uzvišenog kod Kanta, do provocirajuće i potrošačke lepote dvadesetog prvog veka, sve je to mnogolikost jednog istog mehanizma. Slobodna igra imaginacije i intelekta, viših i nižih neuroputeva, svojstvena je svakom zdravom čoveku oduvek. Neki će se oprobati u slikanju, neki u muzici, neki u pripovedanju, pesništvu, a neki će taj vid života naći u tananoj lepoti svakodnevice. Tako će tema Lepote ostati večna.

Autorka: Ljiljana Jerinić, psiholog

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*