Home / Saveti koje niste tražili / Kako dolazi do zdravih ljubavnih veza?
Kako dolazi do zdravih ljubavnih veza?

Kako dolazi do zdravih ljubavnih veza?

Ništa ne pospešuje lični razvoj tako delotvorno kao ljubavna veza, ali i negativna strana ove teze kaže da ništa ne parališe lični razvoj tako efikasno kao ljubavna veza koja je destruktivna. Razlog je što ljubav aktivira duboke lične resurse, te je moćni regulator psihičkog funkcionisanja. Ako je tako, kako da ostvarimo i sačuvamo zdrav oblik zajedničkog života, mistvo koje će biti konstruktivno za obe strane?

Faze ljubavi

Neurozu pre svega treba shvatiti kao psihodinamičku  kategoriju, a ne kao formalnu dijagnozu. Umetnost života se i sastoji  u prevazilaženju neurotičnih dispozicija i što manjem skretanju u ćorsokake na raskrsnicama, jer samo tako ostvarujemo bolji  kvalitet života. Kad je u pitanju ljubav, disfunkcionalnost se može razviti u svakoj fazi.

U fazi čežnje za ljubavlju, možemo da je ne  prepoznamo, da je negiramo, ili preuveličamo do nemogućnosti ostvarenja. Posledica je da se nećemo ni prepustiti ljubavnoj dinamici, ali to nas neće spasiti od neurotičnosti.

U fazi izbora partnera, možemo biti totalno neselektivni i kroz kvantitet tražiti zrno bisera, ali to će biti sigurno dug put i verovatno bolan, jer biser nećemo prepoznati u toj jurnjavi. Možemo biti visoko selektivni do savršenstva, ali  tako ćemo zaključiti da “nema za Rajka kapa”.

U fazi upoznavanja, možemo se uporno zaljubljivati. kačeći svoje disfunkcionalne projekcije na lutke i  ostati u svom autističnom svetu bez stvarnog kontakta, negujući strahove od gubitka kontrole, od regresiranja, odbojno se ponašati ili se “lepiti” za nedostižne partnere.

U fazi razočaranja u ljubav, možemo  “lizati rane” uz “zalivanje” strahova od nesrećnog vezivanja, od napuštanja, istovremeno nerealno idealizovati sreću i harmoniju u ljubavi, koja eto nama nikako da se desi.

U fazi stvaranja zajedničkog sveta sa realnim partnerom, možemo podsticati strahove od gubitka slobode i samostalnosti, možemo praviti rezervne životne prostore, paralelne veze radi “zaštite” ili možemo antifobično se totalno predati partneru utapajući se u simbiozu.

U fazi osnivanja porodice, možemo panično bežati od odgovornosti za druge, posebno decu i ne usklađivati zahteve svih članova tražeći raznolike alternative.

U fazi penzionisanja i pristizanja unuka, možemo  odgajiti strah od propuštenih šansi  i ponovne orijentisanosti na partnera, uz strah od onemoćalosti i smrti bliskih……

I naravno, možemo ostvariti zdravu koevoluciju, koontogenezu, zdrav oblik zajedničkog života u kome ćemo se međusobno podsticati, iako je svako od nas sačuvao svoju organizaciju.

ID-10031130

Ljubavna veza je normalni fenomen

U želji da pomogne u rešavanju problema , psihologija sve prikazuje iz ugla bolesti. Istina je da u životu treba ići od očiglednog ka skrivenom, od normalnog ka patološkom. Iako nas vrebaju mnoge opasnosti u ostvarivanju zdrave ljubavne veze, to nije nemoguća misija.

Ako ljubav ne shvatimo kao romantiku, iluzije, ružičasti život, nego kao proces  razvijanja dve osobe u uzajamnom delovanju, onda termin Jirg Vilija koevolucija potpuno odgovara definiciji veze. Partneri ulaze u vezu nadajući  se da će uz pomoć drugog moći da ostvare određene lične potencijale. I oni su zaista jedan drugome potrebni. Sasvim je normalna ta uzajamna potreba, koja kada se dobrovoljno realizuje daje vezi nešto specijalno i neponovljivo.  Da li je onda u osnovi ljubavne veze princip koristoljublja? Možda je ovaj pojam koristoljublje pogrešan, ali svakako ga ne treba shvatiti ekonomski. To ne znači da je ljubav u vezi sebična i bezobzirna, samo da nije bezuslovna. Osnovna dilema u vezi  je: “Da li mogu svoj potencijal bolje da ostvarim sa ili bez ovog partnera?”

Obično se ističe da je motiv za zasnivanje zajednice muškarca i žene stvaranje potomstva. Onda bi se, kao kod životinjskog sveta, smisao ljubavne veze gubio sa ostvarenjem tog cilja, a nije tako. Mi tokom čitavog života čeznemo za ljubavlju. Današnji čovek čak je označio veliki broj dece kao nesocijalno i nekompetentno roditeljsko ponašanje. Zato je potrebno motiv za realizaciju ljubavne veze naći  u drugoj sferi, a ne u nasleđivanju gena. Umesto ličnih gena u ljubavnoj vezi se ostvaruju lični potencijali.

Ljubavna veza kao kvaziprostor

Psiholozi stalno ističu da je samoostvarenje centralni razvojni zadatak svake jedinke. Samospoznaja, samosvest, upoznavanje samog sebe nije dovoljno da se introvertno procesuira. Nužno je taj “rad na sebi” konkretizovati u spoljnom svetu, u realnosti. Realno je ono što ima realne posledice. Zato je potrebno da  formiramo i uredimo i naše lično okruženje, naš kvaziprostor, koji Vili zove “niša”. Mi to i radimo čitavog života, održavajući konstruktivnim sve socijalne kopče, od porodice do poslovnih relacija. Ljubavna veza je samo jedna od takvih “niša”, koja ima specifičnost da je okrenuta ka ličnoj i intimnoj oblasti razvoja. Samo sa partnerom delimo neka strahovanja i slabosti, ali i intimna zadovoljstva u prostoru koji je “zbrinut i siguran”, jer očekujemo da partner to neće zloupotrebiti. Mi nudimo partneru  taj naš kvaziprostor, svoju “nišu” da i on tu ostvari svoje intimne mogućnosti. Vrednost i kvalitet ostvarivanja zavisi od obostranog odziva.

Dva partnera su jedno za drugo životno okruženje, posebno što se tu granica spolja i unutra briše, jer komuniciraju dva jezgra ličnosti. Svako od nas ima lični profil potencijala i profil spremnosti da se odgovori na zahteve partnera. Nikada se neće naći savršeno preklapanje onoga šta očekujemo od partnera i njegovih mogućnosti. Nema naše druge polovine. Bitno je da odgovaramo jedno drugom u osnovnim aspektima, da možemo da se tu razvijamo kao muškarac i žena, da se slažemo u osnovnim pojmovima u životu. Onda možemo da kažemo da smo u simetričnoj koontogenezi, u ravnoteži moći i uticaja, u konstruktivnoj ljubavnoj vezi.

Ljiljana Jerinić, psiholog

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*