Home / Kafa sa tetkom / Đubrojedac – treći deo
Đubrojedac – treći deo

Đubrojedac – treći deo

PREKJUČE

Na obali Dunava, na zemunskom keju u teatralnoj pozi slikara, Anri maše kistom i tiho mumla neku melodiju.Iako pogled pruža u daljinu, ne slika lađe koje plove, ni kupače, ni galebove, ni vrbe, ni nebo. On ne preslikava prirodu, proporcije ne odgovaraju svetu opažaja, biljke na slici ne pripadaju nijednoj poznatoj vrsti. Ipak je puno detalja, prašuma detalja. Nekakvo trouglasto lišće sve okružuje u dve nijanse sivo-plavog, zelene vijugave lijane se provlače  kao neke tropske zmije. Iz tog nesumljivo biljnog okvira izviruju životinje, ili ljudi  u jarkim bojama, bez mešanja. Potezi su sad sitni, skoro poentilistički. U centru je autoportret umetnika. Dok je pozadina impresionistička, portret je realistički, gotovo kao fotografija, ili još bolje skoro trodimenzionalan. To daje jednu grotesknu notu slici, skoro komičnu. A možda i za plakanje.  Ili gnušanje. Svejedno, svakako zbunjuje gledaoca. A na licu lebdi onaj osmeh.

Kad neko slika u prirodi, uvek je gomila radoznalaca tu, da bude svedok neuhvatljivog momenta nastajanja. Nečeg božanskog ima u svakom stvaranju. Ljudi opčinjeni satima gledaju umetnika dok radi i čekaju. Pobožno ćute. A Anri slika, slika.

NAKJUČE

Noć u Skadarliji. Na letnjoj sceni se smenjuju izvođači: grupe pevača, svirači, recitatori, govornici..Ispred kuće Đure Jakšića, skoro da i nema stajalaca. U sporom mimohodu samo su glave okrenute ka Anriju koji stoji teatralno, raširenih nogu na sred scene i govori ravnomerno, poluglasno reči složene u pesmu:

»Danas ti je  rođendan,

a tebe nema.

Znao sam da treba da čestitam,

ali nisam imao kome.

Gledale su me tvoje oči nasmejane,

ali to su samo oči sa slike.«

Možda bi neko i slušao da je pravio pokrete, da je izgovarao sad glasnije, sad tiše, da je pravio grimase, bilo šta što bi privuklo pažnju slušaocu. Ali, ne. Anri je samo kao kip gledao negde iznad glava prolaznika i ispovedao se:

»Otišao sam i na groblje

u strašnoj želji da te  bar tamo sretnem.

Našao sam tvoje ime ispisano

na oznaci već ispucaloj,

ali tebe nisam našao.

Stajao sam sa punim naručjima cveća

nad humkom na kojoj trava već žuti

i nisam znao gde više da te tražim.«

Jedna devojka je prepoznala reči i htela je da čuje dalje. Ali, mladić je samo prezirno pogledao…

»Vratio sam se kući,

jer tamo te najpre mogu naći.

Opet te nije bilo.

Rešio

sam

da

te

čekam.«

Anri se poklonio, sa smeškom Mona Lize na usnama.

A onda se okrenuo. Pete prevelikih cipela je sastavio, a prste rastavio. Stavio je šešir na glavu, uzeo štap i odgegao se u Čaplinovom stilu. Rulja je odmah prihvatila izazov. Gromki smeh je učinio da se zaustavi reka.

– Šta je bilo? Neki komičar? Šta je govorio? Kako ga nismo primetili ranije? – čuo se žamor. Neko je zapljeskao.

Aplauzom pozdravljen, Anri je otišao u noć.

Piše: Ljiljana Jerinić, psiholog

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*