Đubrojedac – drugi deo

JUČE

Čovek i mačka na klupi u parku dok se zahuhtava jutarnja gradska vreva. U čemu je čarolija ove slike.

Kad je život tesan, snovi su sve prostraniji. Čupavac  pođe rukom ka obližnjoj kesi. Uh, dobro je, tu je njegovo blago – violina, boje i četkice i nekakve beležnice. I slike sa sinoćnog bdenja mu zasvetleše.

On sedi u čelu velike trpeze sklepane od dasaka, na nekoj vrsti prestola sa stolicom na sanduku. U jednoj ruci gudalo-žezlo, a u drugoj violina. Iznad glave okačena je njegova najnovija slika – autoportret, još se sjaji i miriše na ulje i terpentin.

Polupijani svet tetura oko stola, u grupama po dvoje-troje nešto živo govore u glas ljubitelji umetnosti, skupljači, probisveti i lepe mlade žene.

– Anri, šta ima da se jede? – obraća mu se zanosna crnka, – samo nemoj, molim te nešto tvrdo, jer je dosta što nemam više jedinicu, – i pokazuje krezavi osmeh.

– Našla si od koga da tražiš hranu, znaš gde se on hrani: pretura po kontejnerima, korpama za đubre. Pravi đubrojedac, Hej, ljudi! –viče poznati slikarski kritičar–to je pravo ime za našeg Anrija: Anri Đubrojedac!

Sobom se pronese gromki smeh.

Anri podiže violinu, penje se na sto i svira tužnu, čežnjivu melodiju.

– Kad Đubrojedac svira, u srce me diraaa! – ruga se kritičar-dobitnik svih domaćih priznanja, pevajući ove reči kao  poznatu turbo-folk melodiju.

Jedan zrak punog meseca  osvetlio je uljani portret i zaigrao je osmeh na naslikanom licu. Pažljivom posmatraču nije promaklo da je i živi Anri nosio taj titraj osmeha koji ga je dizao iz bede večite poruge i siromaštva u neki daleki svet  neviđenih predela gde nije stupila ljudska noga.

– Kupio sam ovu sliku da dopunim moju zbirku »Strašila«, mogu da radim šta hoću sa njom, – slikarski kritičar je naglim pokretom uzeo nož sa stola i rasekao je slikarsko platno baš preko lica. Nacrtani osmeh se oklembesio, a iz oka je krenula kapljica: suze ili samo još neosušena boja, ko će znati.

– E sad je dosta, – vrisnuo je pesnik, – neki ljudi samo znaju da ruše. Kad budeš sam nešto stvorio, onda ga i cepaj. – i ščepao je kritičara za gušu.

– Sad si zapečatio karijeru, – krkljao je kritičar, pokušavajući da dohvati pesnikovu kosu.

Nasta tuča i svi se okrenuše da bodre ili rastavljaju.

Samo je Anri svirao, svirao.

Nastavlja se….

Piše i ilustruje: Ljiljana Jerinić, psiholog

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *