Đubrojedac – četvrti deo

PRE MNOGO DANA

– Anri, nije mi dobro – šapat žene sklupčane na bračnom krevetu, probudio je Anrija. Skočio je i odmah počeo da se oblači.

– Ne brini biće dobro ovog puta, milo moje – govorio je samouvereno noseći trudnicu u naručju, jer nije mogla ni da hoda.

Stigao je  u obližnju bolnicu, sa osećajem deja vu. Nije ni čudo, jer ovo je bila osma trudnoća koju je njegova nežna žena pokušavala da iznese do kraja i sa srećnim ishodom. Posle trećeg neuspeha, on se oprostio sa saznanjem da neće imati decu, ali ne i njegova žena. I molio je i ljutio se i bio nežan i bio grub, ali ništa nije vredelo. Hoće i tačka.

Kad je ostavio u porodilištu, nije znao kako da ispuni dan. Sve što je ranijih puta probao nije donelo sreću, pa nije hteo da to ponavlja: išao je u crkvu, kod prijatelja, rodbine, na posao… Zato je seo na klupu u parku i bez ikakvih misli prazne glave, proveo ceo dan. Tek kad su se upalile ulične svetiljke, pomislio je da mora u porodilište da čuje vesti.

Pitao je na prijemnom odeljenju. Nisu ništa znali. Sestra je rekla da sačeka da pozovu porodilište. Posmatrao je njeno lice kako menja izraz i znao je da nisu dobre vesti. Ma, mora prestati više da pokušava. Mora je nagovoriti.

– Saučešće, – rekla je sestra. – Žena vam je umrla na porođaju, u 18,45. I  beba nije bila živa.

Istrčao je iz porodilišta kao topredo. Postavio je svetski rekord u brzom trčanju. Nije hteo to da sluša. Morao je da pobegne od vesti. Ko zna koliko bi trčao da ga nije bol u mišićima potkolenice primorao da stane. Bio je bos, u pocepanim čarapama, a umesto vretenastih mišića, tu su bile dve lopte veličine pesnice. Dobio je grč i to ga je prenulo. Dovukao se do klupe u parku.

– Bože, koliko je ludaka u ovom gradu, – čuo je šapat neke žene kako se obraća detetu, – požurimo, ovde je mračno.

Bila je to najduža noć u njegovom životu. Nauka kaže da je najduža obdanica, a najkraća noć bila tog 21.juna. Ali, kada je u pitanju život i smrt, nauka ima malo odgovora. Anriju više nikad nije došlo jutro.

NEKOLIKO GODINA PRE

– Anri, ustaj, kasniš na posao! – nežno ga je drmusala žena.

– Neću na posao.Neću da budem turistički radnik u Anđelkatursu.

– Ne blesavi se, ne zove se tako. Šta je bilo? – žena je stavila njegovu glavu u krilo i mrsila mu kosu.

– Nemam radno vreme, radim kao konj i po dvanaest sati bez pauze, ne pijem, ne jedem ništa za to vreme, ne idem u toalet, ne dišem… i opet me teraju na još, još, nisu zadovoljni. Iscrpljujem  se za bedne pare, od kojih ne možemo pristojno da živimo.

– Ma hajde, pomirila sam se ja s tim da mi nismo stvoreni da zgrćemo pare. Nema veze, makar mirno spavamo.

– Možda ti mirno spavaš, ja ne, jer prodajem maglu. Stalno lažem! Pitaju«Jeste li bili, na Rodosu? Kakve su plaže?«, a ja ih uveravam kako su divne peščane plaže, kako je još Kleopatra dolazila na Rodos, pa su donosili sitan pesak iz Sahare, sitan kao so i da je zato to mondensko ostrvo. Govorim, a mrzim sebe, što ljude varam i mislim kako me psuju kad nađu stenovitu obalu. Ali nije to osnovni problem. Osnovno je što lažem ljude da im je obezbeđen transfer kad stignu na kubanski aerodrom, a nije.

– Dobro, nemoj da ideš, snaći ćemo se nekako.

Nastaviće se…..

Piše: Ljiljana Jerinić, psiholog

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *