Home / Saveti koje niste tražili / Siromaštvo kao test poštovanja
Siromaštvo kao test poštovanja

Siromaštvo kao test poštovanja

Ne izaziva svaka nevolja mentalno i moralno degradiranje. Siromaštvo, nezaposlenost i bolest sigurno  testiraju poštovanje i samopoštovanje. Da li su teški životni uslovi valjani razlog da se nekome odreknu prava na vrednost koja su mu rođenjem data?

Definicija siromaštva

Shvatanje siromaštva je kulturno relativno. Siromašan u Srbiji je imućan u Etiopiji, ali srednje bogat u Srbiji je siromašan u Švajcarskoj. Zato se siromaštvo mora operacionalno definisati u svakoj zemlji ponaosob, kao donjih deset posto po prihodima. Definicija je sada precizna, ali nehumana. Obično se siromaštvo vidi kao deo Dikensovog sveta. Siromašan je neko bez skloništa i sigurnosti, bespomoćan, necivilizovanog izgleda, prljav, u ritama i spušten na bestijalni nivo da se bori za goli život.

s

Nasuprot ovoj slici je plemenito siromaštvo hrišćanskih monaha i kaluđera. Oni tek oslobođeni materijalnih vrednosti u svojim kelijama mogu da se „uzdignu“. Koja je suštinska razlika ove dve slike? O oplemenjenom siromaštvu možemo da govorimo samo ako je dobrovoljno i ako se onaj ko ga bira ne brine o egzistenciji  nekog drugog (zato se sveštena lica ne žene).

Klišetiranje siromaštva

Sudovi o siromaštvu obično su stereotipni. Kao vrsta samoodbrane, kako bismo sprečili aktiviranje mehanizma saosećanja, mi proglašavamo siromašne krivima za svoju situaciju. Ne samo da su tu jer su niskih intelektualnih, emocionalnih i socijalnih veština, nego su verovatno i sumnjivih moralnih kvaliteta. Poznat je izraz “siromašna bitanga” koji ukazuje da su siromašni zapravo lenji i manipulativni, te pokazivanjem milosrđa mi ih samo ohrabrujemo da nas zloupotrebljavaju. Socijalna staranja počinju obično ponižavajućim probama sposobnosti. Čak i kada se zaključi da su u situaciji kada im je društvena briga neophodna, siromašni se tretiraju kao nedorasli, zavisni ljudi. Da li je finansijski neuspeh dovoljan razlog da se neko odbaci kao ljudsko biće? Ipak je to samo jedan njegov aspekt. Kad je neko siromašan, nije čitava njegova ličnost bezvredna.

Paradoks altruizma

Ne samo da zapadanje u status siromašnog traži hitno rešavanje problema poštovanja i samopoštovanja, nego i intervencije koje se čine u svrhu pomoći moraju da budu vrlo suptilne i vešte. Kako da siromašan čovek, čak i kada sebe doživljava vrednim ljudskim bićem, oseti se simetrično u situaciji milosrđa?  Posebno ako je pomoć ukazana iz altruističkih pobuda bez očekivanja da ikada bude uzvraćena. Osećaj zahvalnosti se ne svodi na reč “hvala”, to je neka vrsta obavezivanja da se akt pamti i uzvrati.

Postoje dva menevra koja se mogu definisati i kao mehanizmi odbrane, ali koji osvešćeno i kontrolisano pomažu da se situacija milosrđa odigra bez ponižavanja. Kao i kod terapije, potrebno je da se socijalno staranje artikuliše kao neka vrsta dogovora. Onaj koji čini mislosrđe treba da to radi zaista bez potrebe da mu se uzvrati, ali ograničeno, samo kao pomaganje, a ne i spašavanje. Znači, da je pomoć jasno omeđena i kvalitetom i kvantitetom, ali i vremenski. Tako se ne upada u zamku patološkog altruizma i igranja Igara u Bernovom smislu u trouglu: Spasilac-Žrtva-Progonilac. Na nivou društva socijalno staranje znači sa jedne strane maksimalnu podršku u jednom vremenskom intervalu, ali koja će što pre prerasti u davanje prilike da se siromašni svojim snagama dalje “izvlači”. Najčešće je to prilika da se nađe jedno umereno smisleno i dovoljno za opstanak zanimanje.

Drugi važni manevar se odnosi na status siromašnog. Njemu treba pomoć da sagleda svoje vrednosti kao ljudskog bića bez obzira na finansijsku situaciju: “Vredno sam ljudsko biće iako sam siromašan”. Takođe se radi na prihvatanju pomoći bez nužnog vraćanja istoj osobi u istoj meri:”Svako može biti u toj situaciji i sigurno ćemo moći nekoj drugoj osobi da uzvratimo milosrđe”. Uostalom humana društva tako funkcionišu: ja tebi-ti nekom drugom-on trećem- … Uz sve to nužan je rad na korigovanju finansijskog životnog skripta uz osnove finansijskog opsimenjavanja.

ID-10020727

Prinudna nezaposlenost

Za ljudsko dostojanstvo neophodno je pravo na rad i socijalno osiguranje, kaže deklaracija Ujedinjenih nacija. U situaciji neželjene nezaposlenosti, osećamo se bedno. Opšta kriza je relativizirala ove maksime.

Rad koji rezultira prihodima ima visoku vrednost, ali ne baš svaki rad i u svakoj prilici. Manuelni radnici ne žele da im deca krenu njihovim stopama. Većina zaposlenih smatra da im slobodni dani i odmor više izražavaju suštinu bića, nego radni sati. Čitava armija zaposlenih u Srbiji, mora da nađe načine da se ne svrstava u armiju očajnika: veliki broj je onih koji volontiraju, rade bez plate i uplaćenog penzionog staža, koji potvrđuju da veliki obim posla nije u direktnoj srazmeri sa dostojanstvom. Rad mora da omogući očekivani kvalitet života kako bi se doživeo kao satisfakcija.

Veza između nezaposlenosti i potonuća u ponižavajuće siromaštvo i dalje postoji. Masovna nezaposlenost svakako iscrpljuje društvene resurse iz kojih treba da se obezbedi staranje za ugrožene. Od svakog društva se naravno očekuje da omogući sa jedne strane zaposlenje dovoljno za minimalne prihode i da sačuva fondove za socijalnu pomoć, sa druge strane. Ali, autonomija svakog pojedinca se ne izjednačava sa njegovim socijalnim statusom.

I u bogatim i siromašnim društvima, naša autonomija kao ljudskog bića dozvoljava da vagamo koje životne uslove prihvatamo, a koje ne.  Naša autonomija nam dozvoljava i da se nemudro ponašamo, da donosimo “pogrešne” odluke i onda da snosimo bolne posledice siromaštva, ukoliko je otkaz firmi koja nas neljudski tretira jedini način da ne kompromitujemo svoj integritet. Dostojanstvo je reprezentacija našeg samopoštovanja, te ga treba shvatiti ozbiljno.

Autorka: Ljiljana Jerinić, psiholog

Foto u zaglavlju: adnkronos.com

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*