Klinč slike*

Muškarci koji žene vide kroz broj grudnjaka ili sliku u kostimu na FB, slepi su za ljudski aspekt i zato je to uvredljivo. I žene koje manipulišu svojim “atributima” sebe ponižavaju, jer provociraju tretiranje kao da su (seksualni) objekti. Sa druge strane, postidimo se kada shvatimo da smo se zahvalili telefonskoj sekretarici. Pa šta zapravo znači videti ljudski aspekt? Možemo li da govorimo o ljudskom aspektu Rembrantovih portreta? A kad gledamo fotografiju umrle bliske osobe,da li je to za nas samo spoljašnja figura bez unutrašnjih aspekata?

Ljudi jesu predmeti i životinje

Mi jesmo trodimenzionalni i zauzimamo prostor kao i svaki drugi predmet. Imamo osobine predmeta: visinu, težinu, obim, boju i miris i ukus, ako želimo da se opisujemo i drugim čulima sem vida. To je nesporno. I jesmo životinje: osmo kolo hordata, klasa sisara, red primata…Ali, priznanje da smo predmeti ili životinje ne znači da tako treba i da nas tretiraju. Mi nismo puki predmeti i samo životinje, jer imamo i ljudski aspekt. Šta to uopšte znači? To znači da sem fizičkog i biološkog, imamo i psihološki opis. Da li je viđenje ljudi kao da su na njih okačene etikete humane psihologije izum psihologa?

ID-100152268

Psihološki diskurs

Hodamo ulicom i vidimo ljude kroz ljudske pojmove: ovaj čovek ima prijateljsko ili zamišljeno lice, nervozne ruke, tužne su mi oči…Ljudski način viđenja se odnosi na percepciju u terminima psihologije. Mi vidimo ljudsko telo, naročito lice i oči, kao izraze psihičkih stanja. Ne znači automatski da uspešno čitamo to što vidimo, niti da smo automatski sposobni za empatiju, već da je to način gledanja koji nam je zadat.

Naravno, često se dešava da ne koristimo tu sposobnost.  Hodamo ulicom i previdimo druge ljude, otpisujemo ih, ignorišemo, doživljavamo kao pozadinu našeg Ja. Takvo hodanje, posebno u velegradskim uslovima, smatramo da je normalno. A kada nešto smatramo za normalno, onda to uzimamo i zdravo za gotovo. I mešamo sa uverenjem da je to u redu i da tako stvari treba i da stoje. I onda se desi da nekome pozli na ulici. Telo samo „preskočimo“ i nastavimo dalje, jer nismo videli ljudski aspekt osobe koja je pala.

Moguće je u humane svrhe redukovati čoveka na biološku mašinu. To radi hirurg, kako bi se bolje fokusirao. Ali, kada operacija ode lošim tokom, od hirurga se ipak očekuje da zna da pred njim nije ni robot, ni krava, nego čovek.

Žigosanje

Tretiranjem  ljudi kao neljudi, mi ih degradiramo. Kroz istoriju civilizacije bile su institucionalizovane takve relacije: gospodar-rob ili gospodar-sluga. U prisustvu roba-sluge moglo je sve da se radi ( i bludniči), a od njih se očekivalo da se potrude da gospodar zadrži utisak da niko nije prisutan. Danas niko ne treba da pristane na takav odnos.

Videti ljude kao da su niža bića, znači videti ih kao da su žigosani, kao da imaju defekt ljudskosti. Žig treba da ukaže da oni odstupaju od „normale“. Kad stigma prevlada, ima tendenciju da zaseni karakteristike kojima treba da sagledamo drugu osobu kao ljudsko biće. Ovde mislimo na individualno, a ne institucijalizovano ponižavanje, na slepilo za ljudsko u ljudima. Dok nam je viđenje ljudi kao ljudskih bića urođeno, slepilo za ljudski aspekt je stečeno. Pojam viđenje sve vreme u ovom tekstu koristimo ne bukvalno, jer mislimo i na percepciju, apercepciju, valorizaciju, ali i ponašanje.

ID-10097699

Poštovanje

Poštovanje možemo prevesti u „Ti vrediš kao ljudsko biće“ stav. Da li je društvena počast preduslov samopoštovanja? Transakciona analiza smatra da mi rođenjem stičemo pravo na vrednost, da nam to bezuslovno pripada. Biti čovek je karakteristika, a ne odnos! Kao što naša kovrdžava kosa ne zavisi od toga šta o njoj misle drugi ljudi. Nažalost, uverenje da nam ta urođena kovrđava kosa dobro stoji, zavisiće od modnih trendova, odnosno obrazaca koji nam drugi nameću. Ta zavisnost nije uzročna, nego konceptualna. Isto je i sa „Ja vredim“ stavom. Iako se rađamo sa bezuslovnim pravom na vrednost, stav drugih ljudi (pre svega onih čija bliskost nam je važna), oblikuje i naše samopoštovanje.Zato je  priznanje naših ljudskih aspekata uticajno na našu samoprocenu.

Nijedno društvo ne može da pruži valjane razloge za ponižavanje  svojih članova i njihovo tretiranje kao predmeta, životinja ili  nižih bića. Svako od nas to mora da shvati i da ignoriše poruke koje su zasnovane na mržnji i preziru. Sa druge strane, svi zajedno treba da kreiramo pristojno društvo koje će biti utemeljeno na stavu da svi zaslužuju ljudsko dostojanstvo.

*pojam „klinč slike“ je dao Vitgenštajn kad je govorio o modelu stvarnosti koji mi opažamo kao samu stvarnost, jer ne možemo da zamislimo bilo koju alternativu tom modelu. Odgovara pojmu referentni okvir iz transakcione analize.

Autor: Ljiljana Jerinić, psiholog

Ilustracija: FreeDigitalPhotos.net

3 comments

  1. Данко Б. Марин

    Тетана – постоје и виши дегенерици …

  2. sjajno! jedino sto bih izmenila je da bih izbacila „treba“ i „mora“ iz zakljucka 🙂

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *