Gospođica Nakarada, gradska veštica – trinaesti deo

Iz predhodnog dela: Olgica je do četvrte godine živela mirno u svom dvorištu. Kad su joj se rodili brat i sestra, roditelji su shvatili da je vreme da krene u obdanište. Prvi dan je obećavao, jer je upoznala Danila. On zna ko je gospođica Nakarada i pas Gara. Popevši se na vrh penjalice, Olgica i Danilo su posmatrali šta Nakarada radi na groblju. Olgica posle sanja susret sa vešticom. Roditeljima nije jasno zašto ima noćne more i kako da se sa tim bore. Danilo donosi dvogled u školicu i on i Olgica otkrivaju da gospođica Nakarada može da se preruši u muškarca. Saznavši da će Nakarada da prodaje piletinu i kolače u kiosku kraj odbaništa, oni otkrivaju da veštica  koristi čarobni napitak! Danilo popije napitak, da bi Olgica snimila kako veštica pretvara decu u piliće. I postaje petlić. Roditelji nisu poverovali svojim očima kada su gledali video snimak. Sada je Olgica sama. Setila se da jedino može da dobije pomoć u obdaništu. Tako je i bilo. Spreman je plan, a i Danilo je postao ponovo dečak.

DEO TRiNAESTI

Danilov plan je zaista bio najbolji. Zahtevao je učešće svih drugara iz školice. Dva deteta je trebalo da kupuju kolače, a ostali da se sakriju. Jedno dete dobro prati gde gospođica Nakarada stavlja bočicu sa čarobnim sadržajem. Drugo dete tvrdi da su mu trunčice na kolačiću i provocira Nakaradu da skine naočari da vidi bolje. Onda ih brzo uzima i maže crnim flomasterom. Sva deca beže. Kada Nakarada potrči za njima, ostali čekaju kod izlaza iz kioska, sapletu je i udarcem štapom za golf onesvešćuju. Onda je vežu, stavljaju tamne naočari da ih ne skameni svojim pogledom ako se osvesti. Iseku joj kandže, pretesterišu zube i sipaju ceo čarobni sadržaj u usta. Čekaju da čarolija deluje, skriveni u žbunju za svaki slučaj.

Tako je i bilo. Ali se gospođica Nakarada nije pretvorila u pilence, bar ne odmah. Postala je matora kokoška. Kad su deca mislila da je gotovo, kokoška je počela da se podmlađuje i smanjuje dok se nije pretvorila u ljupko žuto pile, a ono u JAJE. Na travi ispred kioska ležalo je toplo, belo, sveže, tek snešeno jaje. Deca su sačekala još trenutak, dva, a onda su počela da izlaze polako, nesigurno, dok nisu formirali krug oko jajeta.

-Kako to da se pretvorila u jaje, a ne u pile kao ostala deca?

-Možda zato što je na kolačić stavljala samo kap, a mi smo joj sasuli čitavu bočicu.

-Šta ćemo sada sa jajetom? Ako ga ne uništimo, opet će nam se izleći gospođica Nakarada. Sećate se da je Danilo povratio svoj lik kad je dejstvo čarolije prestalo.

-Imam ideju: napravićemo kajganu i svi je zajedno pojesti!

-Poješćemo gospođicu Nakaradu, umesto da ona pojede nas!!! Jupiiii!

Odmah u kiosku su našli tiganj i ispržili jaje.

-Baš je ukusna ova gospođica Nakarada, – svi su lizali prste.

-Hej, šta ćemo sa Garom? On je ostao u dvorištu. Hoćemo li i njega da pojedemo? Volite li hot-dog?

Vitezovi Okruglog stola ipak nisu proždrljivci. Kad su stigli do gvozdene kapije, Gara više nije skakao, ni režao. Cvileo je i mahao repom.

Izgleda da ga je gospođica Nakarada začarala. Sada kada je nije bilo, pretvorio se u umiljato kučence. Družina je rešila da pripitomi i proglasi zvaničnim čuvarem obdaništa.

Da li je deci ipak smetalo što su pojeli vešticu? Ne, ni malo. Samo ponekad kada bi nastala nesnosna buka u obdaništu, vaspitačice bi se ljutile:

-Šta vam je deco? Kao da je u vas ušao đavo?

Ta rečenica bi izazvala opšti smeh. Eh, kada bi odrasli znali! Ali, oni ionako ne veruju u veštice.

K R A J

Autorka: Ljiljana Jerinić, psiholog

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *