Gospođica Nakarada, gradska veštica – dvanaesti deo

Iz predhodnog dela: Olgica je do četvrte godine živela mirno u svom dvorištu. Kad su joj se rodili brat i sestra, roditelji su shvatili da je vreme da krene u obdanište. Prvi dan je obećavao, jer je upoznala Danila. On zna ko je gospođica Nakarada i pas Gara. Popevši se na vrh penjalice, Olgica i Danilo su posmatrali šta Nakarada radi na groblju. Olgica posle sanja susret sa vešticom. Roditeljima nije jasno zašto ima noćne more i kako da se sa tim bore. Danilo donosi dvogled u školicu i on i Olgica otkrivaju da gospođica Nakarada može da se preruši u muškarca. Saznavši da će Nakarada da prodaje piletinu i kolače u kiosku kraj odbaništa, oni otkrivaju da veštica  koristi čarobni napitak! Danilo popije napitak, da bi Olgica snimila kako veštica pretvara decu u piliće. I postaje petlić. Roditelji nisu poverovali svojim očima kada su gledali video snimak. Sada je Olgica sama. Setila se gde jedino može da dobije pomoć.

DEO DVANAESTI 

Ujutru je Olgica pažljivo spakovala petlića u ranac i video snimak. Gara je kao i uvek, skakao iza kapije. Gospođica Nakarada je škiljila iz kioska kao da miriše nešto sumnjivo. Petlić u rancu se koprcao, samo što ga tata nije primetio. I vaspitačice.

Olgica je čekala trenutak da se vaspitačoce povuku u svoje odaje da piju kafu, a decu stave u krevetiće da spavaju. Sve ih je razbudila i sazvala savetovanje. Prvo je pustila video snimak. Niko se nije smejao. Svi su se smrtno prepali, naročito kada je iznela petlića Danila iz ranca i stavila ga nasred stola.

-Družino, – kazala je Olgica, – mi smo vitezovi Okruglog stola! Objavljujemo rat vešticama! Da čujem vaše predloge kako da pobedimo.

-Ja ću da je izgazim po onim njenim šiljatim stopalima, -javio se prvi Marko.

-Neee. Prvo ćemo da joj potamnimo naočari tako da ništa ne vidi i ne može pogledom da nas skameni, – Sonja je predložila.

-Fajtanje u glavu je najbolje, – Kosta je isključiv

-Šta je to fajtanje? – pitala je Olgica.

-Pa, boksovanje.

-Kandže na rukama treba da isečemo, jer onda neće moći da jede, – Monja se javila.

-Gađaćemo je kamenjem, – Iva je pokazivala kako.

-Pretesterisaćemo joj zube, – Mia je mislila, – uzećemo lepak, ubaciti u usta i onda ih iglom zašiti.

-A na nos stavimo štipaljke, – Nikola je dodao, – I to tri. Ugušiće se, neće moći da diše.

-Evo, ja sam nacrtao mašinu za uništavanje veštica, – Vid je mahao papirom.

-Nacrtaj i dugme da ima gde da se uključi, – savetovala je Una.

-A zmija? To smo zaboravili. Moramo da donesemo sovu da pojede zmiju, – setila se Nađa.

Dok su oni graktali, petlić na stolu je počeo da raste i pretvara se…. pa naravno u Danila. Nastalo je opšte veselje i smeh, jer je Danilo bio potpuno go na sred stola.

-Šta je, šta gledate? Niste nikada videli golo dete? – ljutnuo se Danilo.

-Nađite brzo rezervnu odeću iz njegovog ormarića, – setila se Olgica – imamo važnija posla od smejanja. Oh, Danilo, ne mogu da ti kažem koliko sam srećna što nisi više pile.

-Čuo sam sve šta ste govorili. Imam savršen plan, – smeškao se Danilo značajno.

U nastavku: Deca sprovode Danilov plan.

Autorka: Ljiljana Jerinić, psiholog

 

One comment

  1. Radionica emocionalnog opismenjavanja predškolaca, mesto: Školica „Igrica sveznalica“: na hameru u prirodnoj veličini nacrtala sam Nakaradu. Deca i ja smo taj dan rešili da je pobedimo i ovo su zaista njihovi predlozi. Kada smo je „uništili“, nastalo je neviđeno veselje i mir. Imali smo Čupka, gutača čudovišta i način da kao Plavosaurus budemo veliki i moćni. Ni veštice nisu više bile pretnja, mogli smo da se pozabavimo nekim drugim temama.:) Život je lep

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *