Zašto su rukometašice posrebrile i nas gledaoce?

Rukometašice Srbije osvojile su nenadano srebro na svetskom prvenstvu i postale su izvor ponosa za sve gledaoce u “Areni” i one koji su držali daljinski upravljač. Suludo bi bilo da je iko od gladalaca i pomislio da je sam doprineo toj pobedi, pa da je zato ushićen. Pa ipak, slava sportiskinja se nekako očekivano reflektovala. Zašto su i gledaoci bili posuti srebrom? Koji mehanizam je u osnovi reflektovanja tuđe slave? I gde su granice? Da li su i moja prijateljica iz Italije i njen pas osećali ponos, jer smo svi zajedno pratili meč netremice?

Sport i logika zabave

Sudeći po broju učesnika  i pasivnih posmatrača, zabavnije je biti gledalac, nego sportista! Kao i kod filmova ili knjiga, imamo  izuzetno razvijenu sposobnost imitacije, mogućnost da se “uživimo u situaciju”. To uživljavanje može biti tako intenzivno da uspehe i poraze našeg tima doživljavamo kao vlastite. Oslušnite samo žargon navijača: “Rasturili smo ih…” “O ne, zabiše nam gol…”, do psovki.

Takođe primećujemo trend da naša deca sve manje se igraju nestrukturisano, spontano, a sve više idu na treninge i druge strukturisane aktivnosti. Mi smo nekada upražnjavali sportske aktivnosti samo zabave radi. Sada deca nemaju ni gde, ni kada tako da provode vreme. Istina je da se naši roditelji nisu plašili da nas puste da “bazamo” po ulicama (bez mobilnog), a sada mi verujemo da je to opasno (pitanje je koliko je to samo zabluda).

Takođe, tu je i ta logika zabave. Ako naše dete “pika loptu”, kakva je vajda od toga? Ali, ako trenira u “Zvezdi”, pa ga satima snima TV kamera, postaće elita u ovom društvu! Činjenica je da danas se malo ceni sport kao rekreacija, a visoko se kotira takmičarski sport. I svi bi da ućare od toga.  Uspešni roditelji da rastu kao kvasac. A gledaoci da naduvaju svoje Ja, kao da su oni se znojili godinama na treningu. I finansirali budućeg osvajača medalje, pa je red da dele i ponos. Na čemu se zasniva ideja reflektovane slave?

Humanizovanje postignuća

Čak iako poštujemo dostignuća drugih bioloških vrsta, to nam ne izaziva ponos, iako delimo sa njima istu planetu. Poštujemo brzinu jaguara ili antilope, snagu gorile, lukavost lisice…ali nas to ne dotiče. Prosto ne znamo kako da humanizujemo postignuća drugih vrsta, da ih svedemo na našu “meru”. Kada i govorimo o poštovanju neke životinje, mi u stvari govorimo o poštovanju nas samih, kao kod basni. Tako kad brinemo za poštovanje šimpanze u zoološkom vrtu, mi brinemo o poštovanju “humanoidnih” životinja, znači iz našeg ugla. Niko nije ni pokušao takav apel da uputi ka “zaštiti krokodila”, koji kao stvar satima nepomično leže dok posetioci komadićima đubreta žele da ih probude.

Opet, sve što bilo koji čovek učini, mi se dičimo. Nil Amstrong je hodao po Mesecu, mi smo ponosni. Tesla je izmislio naizmeničnu struju, ističemo da je “sa ovih prostora”. Piramide su napravili ljudi u sred pustinje – baš dostojanstveno. Betoven je, na našu radost, komponovao “Odu radosti”. “Čovek” je otkrio lek protiv…Sve su to postignuća ljudske rase koja se reflektuju na svakog od nas pojedinačno. Zašto? Najuža prirodna vrsta za biće po Šekspirovom obliku je ljudska vrsta, homo sapiens. Ljudi zaslužuju poštovanje već samim rođenjem, pripadanjem ljudskoj vrsti. Po transakcionoj analizi mi rođenjem stičemo bezuslovno pravo na vrednost!

ID-100153421

Osobine koje opravdavaju poštovanje

Kroz istoriju ljudske misli odgovaralo se na ovo pitanje. Religija to lako rešava: čovek je stvoren po Božjem liku. I nema diskusije. U filozofiji, najčešće citiramo Kanta: svaka ličnost ima unutrašnju (intrinsičku) vrednost. Taj pojam je samo retorički način da se kaže da nam je nešto veoma važno, čak nezamenljivo. Iako volimo da mislimo da “niko nije nezamenljiv”, istina je da mi za određene uloge i situacije nađemo zamenu, ali u suštini to se nikada u potpunosti ne preklopi. Kod zamene uvek se nešto izgubi i nešto dobije. Uvek ima “viška vrednosti”. To je zato što je svaka osoba autentična i nezamenljiva, vredna sama po sebi i za sebe! Koliko je svaki čovek nezamenljiv u svojoj suštini, uverimo se svaki put kad izgubimo nekog bliskog.

Pošto je ljudska vrednost, dostojanstvo i poštovanje imanentno jezgru Ja, koje su to osobine koje tu tezu opravdavaju? Svakako moraju biti univerzalne i ne mogu biti stepenovane, jer poštovanje (i samopoštovanje) se ukazuje svim ljudskim bićima podjednako. Avišaj Margalit u knjizi “Pristojno društvo”, Radio B92, Beograd, 1998. dao je odgovor najbliži mom promišljanju. On kaže: “Svaki čovek je sposoban da vodi u budućnosti život koji ne predstavlja nastavak predhodnog. Ljudi zaslužuju poštovanje

ljiljana-jerinic
Ljiljana Jerinić

zbog kapaciteta za reevaluaciju života u svakom trenutku, zbog same mogućnosti da se menjaju.” Mada je u nekim pravcima lakše ploviti i različiti putevi vode na različite strane, svi mi navigavamo naš životni brod tako da u svakom trenutku možemo da promenimo smer kretanja. Terapeut bi naglasio još jednu važnu činjenicu: ne samo da možemo ostatak života da provedemo potpuno drugačije nego što smo ga vodili do sada, nego čak možemo ( a to stalno i radimo) da ponovo damo tumačenje i ponovo vrednujemo postupke iz prošlosti.Živimo sada i ovde, ali izbor poštovanja ljudskog roda je u činjenici da je i prošlost i budućnost otvorena! Ljuti vas ovaj zaključak? Zar ne bi trebalo da je sadržaj nekog izbora merilo vrednosti, umesto same mogućnosti izbora ? To zvuči besmisleno. Diskutujmo o tome. Izvolite.

Autor: Ljiljana Jerinić, psiholog

Ilustracija: FreeDigitalPhotos.net

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *