Umetnost umiranja

Sanjah sinoć: U klasičnom bež “Barberi“ mantilu i sa karakterističnim naočarima, Ivo Andrić kroči u moj stan. Shvatam da nosi neki Ugovor. Kao što nikad ne čitam pravna dokumenta, potpisujem se odmah tamo gde mi on prstom pokaže. Ivo Andrić odlazi. Ubrzo, opet neko zvoni. U liku mladog, nepoznatog muškarca, pred mojim vratima je Smrt i kaže: „Polaziš sa mnom“. Bunim se. Smrt: „Ali, potpisala si Ugovor“. „Nisam sa tobom, nego sa Ivom Andrićem“, branim se. Smrt će na to: „Zašto praviš Ugovor sa mrtvim čovekom?“ Budim se sa tom rečenicom u glavi. Znam šta mi je moje nesvesno poručilo, ovim simboličkim rečnikom. Donosim važnu odluku bez odlaganja.

Tema smrti

Jedna od suštinskih razlika čoveka i drugih vrsta je što smo mi svesni svoje buduće smrti. Bavimo se tom temom slično kao većina savremenika, ali i individualno različito.

Kontakt sa umiranjem je danas najčešće kognitivan ili preko doživljaja, a ređe se uspostavlja putem ponašanja. Osećajno, čovek savremene civilizacije na smrt je uplašen pred mogućnošću umiranja. Konačan i nepovratan prestanak svih funkcija organizma koji se medicinski potvrđuje prestankom rada srca i mozga, psihološki se doživljava kao dezintegracija. Svesnim delom ličnosti, mi zapravo usvajamo vladajući sistem stereotipa i ritualizujemo kontakt sa smrću. Time „neutralizujemo umiranje“.

Pravi odnos u okviru ličnosti određen je ipak nesvesnim procesima. Psihoterapija se upravo bavi tim aspektom umiranja, tražeći efikasne tehnike pomoći u situacijama suočavanja sa sopstvenom i smrtnošću bliskih osoba.

Psihički procesi kao uzrok smrti

„Srce mu je prepuklo od žalosti“, ili „Presvisnuo od straha“, ili „Nije više video smisao života“ su rečenice koje potvrđuju da psihički procesi mogu biti uzok ili jedan od elemenata koji su doveli do smrtnog ishoda. Zabeležene su iznenadne smrti (u punoj telesnoj snazi) kako u primitivnim plemenima, tako i u visoko civilizovanoj sredini. I iščezavanje generacija ili čitavih društvenih zajednica se može objasniti obesmišljavanjem i nemogućnošću da se obezbedi egzistencija u okviru postojećih obrazaca. Smrt je tako uvek osnovna činjenica života, bez obzira koje smo teorijske ili religiozne koncepte prihvatili.

Sa zrnom soliID-10080657

Neminovnost da svaki čas možemo da umremo najčešće se potiskuje, „zatrpavanjem“ životnom euforijom i materijalnim konforom. Izbegavaju se čak i kontakti sa onima koji su u procesu žaljenja zbog gubitka nekog bliskog, kao da mogu da nas „zaraze“. Humanost je u padu i na nivou društvene zajednice. I prema starima i umirućima se ponašamo tako da ih izmeštamo iz života zdravih i mladih u institucije (domove, bolnice, sanatorijume) ako je moguće ili ih izolujemo ignorisanjem njihovih potreba. Razradili smo mnogobrojne mehanizme negiranja umiranja. A nije uvek bilo tako. U Srednjem veku se visoko kotirala ars moriendi, veština umiranja. I danas je moguće, temu smrti tretirati oštroumno – cum grano soli, umesto da je držimo dalje od svesti, da kompulzivno „jurimo“ sreću i zadovoljstvo, pa da nas „nespremno“ zatekne smrtni događaj i ugrozi nam stabilno funkcionisanje.

Konstruktivni odnos prema smrti

Konačnost postojanja izaziva unutarlične konflikte. Različite psihoterapije razrađuju tehnike za lečenje depresivnih, anksioznih, fobičnih ili opsesivno-kompulzivnih pacijenata kod kojih je nerazrešen strah od smrti. Međutim, te tehnike su upotrebljive i tzv. zdravoj populaciji u svrhu prevencije.

Posebno su razrađene egzistencijalistički usmerene tehnike, jer egzistenicjalisti misle da čovek strahuje od smrti zbog neostvarenosti sopstvene egzistencije, lažnog ili nerealizovanog smisla života. I. Jelom smatra da se univerzalni prilaz  psihičkim poremećajima sastoji od sledećih elemenata:

● shvatanja da život može da bude nepravedan

● prihvatanje univerzalnosti postojanja straha

● nužnosti otvaranja pojedinca prema drugima

● opredeljenje za moralnost i duhovnost, nasuprot trivijalnostima i prolaznim vrednostima življenja

● preuzimanje odgovornosti za vlastiti život

● prihvatanje neminovnosti umiranja.

Dozvola da se živi duže od roditelja

Dva su osnovna bezuslovna prava: pravo na život i pravo na voljenje koja se stiču rođenjem. Teorija ljudskih prava je povezana sa teorijom skripta u transakcionoj analizi. Životni skript je kognitivna struktura, nažalost najčešće neosvešćena, u koju mi „uklapamo“ realnost, jer živimo naša uverenja. Ostvareni životni put je samo pretočen naš scenario koji smo još u ranom detinjstvu formirali i koji „potvrđujemo“ živeći. Sve je u redu ako je naš skript dobitnički i ima „zadatu“ uspešnu, dugu i srećnu trasu. Problem je kad po našem scenariju smo „osuđeni“ na patnju, muku i rano umiranje, iza čega stoji, zapravo, odsustvo dozvole na život. Zabrana postojanja je poruka mržnje tako da oni koji usvoje ovakvu zabranu razvijaju kapacitet za samomržnju i želju za smrću.  Ne radi se o nagonu smrti, Tanatosu, koji je diskutabilan i u klasičnoj psihoanalizi, već o skriptnim uverenjima.

ljiljana-jerinic
Ljiljana Jerinić

Poznajem porodicu koja ima episkript da muški članovi umiru 4 .juna. U analizi zaključila sam da je to neka vrsta „osvete“ ženskih članova, jer je porodica izuzetno patrijarhalna i muškarci se favorizuju. Šta se dešava? Kako se približava 4. jun, muški članovi porodice premiru od straha da će ove godine to biti njihov „sudnji dan“. I zaista nekome to i uspe, premre od straha, što samo predstavlja još jednu potvrdu porodičnog „prokletstva“.

Takođe, često je potrebno kroz terapijski proces, uzeti dozvolu da se živi duže od svojih roditelja, posebno ako su oni umrli pre vremena.

Pisanje epitafa za sopstveni grob

Tehnike prevladavanja straha od smrti sastoje se od vežbi akcije i ostvarenja životnog smisla (I.Đž.Stropko), treninga autonomije (R.Grosart-Matiček), derefleksije i paradoksne intencija (V.Frankl), vođenih fantazija o sopstvenoj smrti kombinovanih sa mišićnom relaksacijom (Vilan), vežbanja uloge starca (Aronson i Drajfus), tehnika egzistencijalnog šoka (Jelom)…

Preporučuje se da se uz ove tehnike podstičemo na kreativnu akciju ostvarenja ranije željenih ciljeva i planova u životu, kako bi se osmislilo vlastito postojanje. Ne samo da nije morbidno, nego život sa smrću ili bačenost-u-svet, paradoksalno, predstavlja prevenciju „umiranja na rate“, predohranu prepuštanju strahu od smrti koji bi mogao da nam dezintegriše mentalno zdravlje.

Autor: Ljiljana Jerinić, psiholog

Ilustracija: FreeDigitalPhotos.net

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *