Vakcinacija protiv krize

Osnovni milje za život u Srbiji odlikuje: smanjena mogućnost životnih izbora, pad poverenja u ljude, siromaštvo, brutalizacija svakodnevice, apatija, potisnuti gnev, strah, nemoć i beznađe… Posebno mladima je zaustavljen biološki i socijalni sat, jer su im oduzete mogućnosti da se zaposle, osamostale, zasnuju porodice. A psihološka primarna prevencija je u povoju. Da li je moguće ljude naučiti da žive bolje i kvalitetnije? Da li je moguće unapređivati duševno zdravlje u ovim okolnostima? Da li uopšte postoji psihološki imunitet na stres? Možemo li da se vakcinišemo protiv krize?

Trauma, stres, kriza

Ne raste se samo u detinjstvu. Razvoj teče od rođenja do smrti. Odraslo doba nije period mirovanja, prepuno je životnih prekretnica. Tokom čitavog života imamo razvojno stabilne faze i tranzicione ili prelazne. Ako prihvatamo ovaj diskontinuiran model razvoja, očekujuće je da miran period (ravan) smeni uzburkani (oštra sinusoida). Zašto smo onda nespremni kad nastupe krize, ako su one zakonitost?

Kratkotrajni, do krajnosti zaoštren trenutak u razvoju u kome se ruše stari obrasci, poznat je u svim sferama: ekonomiji, istoriji, politici, evoluciji, nauci generalno, pa i u našim pojedničnim životima. Termin kojim ćemo označiti taj trenutak-period zavisi od teorije kojom ćemo ga objašnjavati. U psihologiji to izgleda ovako: ako smo psihoanalitičari – reći ćemo trauma; ako smo bihejvioristi –  stres; ako smo humanistički orijentisani – upotrebićemo termin kriza. TA pripada humanističkim školama, pa ćemo koristiti termin kriza.

Salutogeneza

Terminološko opredeljenje automatski znači ugao gledanja. I trauma i stres u prvi plan stavljaju negativne strane, govore o rizicima i opasnostima, o patogenezi. Sva literatura na medicinski pedantan način apsolvira etiologiju i kliničku sliku. Daleko od toga da to nije korisno, ali čoveku koji pliva na oštroj sinusoidi malo pomaže slika šta ga čeka kad se udavi. On bi radije da se hvata za slamku i održi se na površini. Koncept krize upravo to nudi: pozitivan ugao. Kriza nije samo obrt, salto mortale, nego i mogućnost i šansa.

Antonovski smatra da je salutogeneza (od salus-utis, f. =spas, dobrobit, zdravlje) zadatak psihologije. „Najveći deo života provodimo zdravi, a ne na samrtničkoj postelji“, obrazlaže on, ističući da zaštitne obrasce treba zameniti edukativno-vaspitnim.

Podrška

Zdravstvena psihologija polazi od toga da kriza nije patološki entitet, nego stanje između zdravlja i bolesti. Kod svakog čoveka treba otkriti kapacitet za zdravlje i razvijati strategije prevladavanja krizne situacije, ma kako ona objektivno teška bila. Osobe u krizi se ne leče, njima se pruža podrška!

Otpornost na događaje

Sem razvojnih kriza koje možemo da očekujemo jer su „uvremenjene“, posebno je važno prevladati akcidentne krize. „To su stanja kratke ID-100105046psihičke pometnje koje nastaju pod uticajem snažnog životnog događaja“, kaže stručnjak za prevenciju, Jelena Vlajković. Njena knjiga „Životne krize-prevencija i prevazilaženje“, IP „Žarko Albulj“, Beograd, 2005., otvara sva važna pitanja iz ove oblasti.

Reakcija na događaj zavisi od: objektivnih karakteristika događaja (kontekst, trajanje, tip, poreklo, reverzibilnost…), subjektivnog doživljaja (poželjnost, moć kontrole, značenje, stresogenost…), kao i od posledica (pravac u odnosu na životni tok, fokus, oblast…).

Kolika će biti ranjivost na događaj odrediće dve grupe faktora: faktor ličnosti i socijalnog okruženja. Faktor ličnosti čine: biogenetska konstitucija, složaj crta ličnosti, životni scenario, ranije životno iskustvo, razvijenost mehanizama prevladavanja. U socijalne, pre svega, spada spremnost ljudi iz neposredne okoline da pruže pomoć i podršku.

Intervencija u krizi

Mentalno zdravlje u krizi čuvaju članovi porodice, bliski prijatelji, ali i nastavnici, vaspitači, kolege na poslu, sveštenici…i druge ključne osobe u našem životu. Njihova intervencija ide u dva smera: priprema za nastupajući događaj i kratka psihoterapija. Terapijsku pomoć, nesumljivo nauspešnije pružaju stručnjaci, ali mogu da ih „zamene“ i laici koji nisu obučeni za to. Kako treba intervencija da izgleda? To su vremenski ograničene seanse (6-8) suportitivne prirode, koje se orijentišu na sadašnjost i aktuelni događaj. Cilj je da osoba u krizi se afektivno rastereti, ventilira, da bi se sprečili negativni efekti i preudokriza. Ne ponire se u dubine, pruža se samo oslonac i podrška da bi se probudile snage da se kriza samostalno reši. Takođe je neophodno po završetku krize intervenisati kako bi se konstruktivni skok integrisao i uharmonizovao sa stavovima u referentnom okviru.

Psihološka prevencija

Na nivou društva, prevencija ili socijalna psihoterapija, kako se još zove, nije na ceni. To je obično uzgredna delatnost psihologa, psihijatara, psihoterapeuta, socijalnih radnika. Smatra se da to nije delatnost koja donosi profit i da naše siromašno društvo nema sredstava da se time bavi. Privatni poslodavac čak smatra, ne da nema obavezu da brine o duševnom zdravlju radnika, nego da ako ne može da izdrži pritiske, onda radnik ni ne treba da radi na tom mestu. Tako se pravi negativna selekcija i na duže staze je to promašaj i za profit firme.

A nije lako u ovim uslovima odnegovati i preventivca. Pored kliničkog načina mišljenja, on mora da ima veliku dozu entuzijazma i aktivizma, što se u „srpskom kapitalizmu“ rangira kao gubitnički model. Pomoć društva ili gratifikacija, sigurno mu ne sleduju. I pored toga, niču i gase se sporadično psihološke primarne prevencije. Neke veće su zabeležene u već pomenutoj knjizi Jelene Vlajković. A vid preventivno-psihološkog rada i autorka ove rubrike „Saveti koje niste tražili“ neguje u „Tetki“ već treću godinu, nadam se ne samo za svoju dušu.

Autor: Ljiljana Jerinić, psiholog

Ilustracija: FreeDigitalPhotos.net

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *