Usta nisu štamparija*

Čitam odgovor Umberta Eka na pitanje: ”Ako znamo da je Ana Karenjina fikcionalni lik, zašto plačemo nad njenom sudbinom?” On i proziva psihologe da daju svoje viđenje. Šta je fikcija? Kako funkcioniše? Čemu služi? I kakav je njen odnos sa autentičnom egzistencijom?

Dve strane istog novčića

Život bez fikcije je nezamisliv. Fikcija nije direktno pretakanje života u imaginaciju.  Nije ni odraz u ogledalu, bez obzira što je to bio cilj nekih umetničkih pravaca. Postoje suštinske  razlike ta dva sveta. Fikcija zavisi od platformi u kojima se stvara i preko kojih se prenosi. Nije svejedno da li je to roman, film, muzička, likovna, igrana forma…Takođe, zavisi od onoga ko stvara, ali i od onoga ko “čita”. Možda u fonetici važi Vukovo pravilo “Piši kao što govoriš…”, ali kad uzmemo knjigu “ne čitamo kako je napisano”. Pavić je to lepo rekao: ”Svaki onaj ko može pravim (čitaj, svojim) redom da pročita delove knjige, može ponovo da stvori svet”. Fikcija i realnost su dve različite strane istog novčića – našeg psihološkog sveta, a mi smo ti koji hodamo po rubu, liminalnoj zoni, prebacujući se čas na jednu, čas na drugu stranu. Da li je to hodanje po ivici, žongliranje, opasno?

Misleća i osećajna bića

Dugovečna maslina, u surovom preživljavanju na kamenjaru, kada se zaseče stvara guke i vijuge. Tako i  u čoveku buja stvaralaštvo kao odbrana biološke i psihološke egzistenicje, dokazujući da je on misleće i osećajno biće. Tako se objašnjava zašto više stvaramo u mukama. Ilustracija su Zmajevi Đulići uveoci koji su umetnički snažniji od Đulića iz srećnog perioda pesnikove ljubavi. Ili epske pesme posle poraza na Kosovu. Ili Roman o Londonu Crnjanskog.

I onaj ko stvara i onaj ko konzumira, traži odgovore na važna životna pitanja u zoni koja je simulacija života, te je tako zaštićen od stvarnih posledica. Mi nismo u opasnosti kada nas “uhvati fikcija”. Rađamo se sa kapacitetom za imaginaciju i možemo se razvijati bezgranično, bogateći svoju psihološku stvarnost u svim pravcima. Urođena nam je sposobnost da hodamo u liminalnoj-graničnoj zoni, ali umeće žongliranja oblikujemo, tešemo, usavršavamo radeći, učeći, vežbajući. Sve to zajedno čini našu kulturu, jer kulturan se ne rađa, nego postaje.

Julijina terasa

Fikcija je funkcionalno polivalentna. Sem spoznaje o svetu i sebi, čuvanja od zaborava ideja, verovanja, predanja različitih naroda (i izumrlih), fikcija ima i komunikativnu ulogu. Iako je pojedinac stvara pre svega sebe radi, u pitanju je vrlo ubedljiva društvena pojava.

Šekspir koji nikada nije bio u Veroni, kreirao je likove Romea i Julije. Hodočasnici iz čitavog sveta ne prestaju da obilaze terasu sa koje je Julija, kažu,  izgovarala stihove: ”Romeo, o Romeo! Zašto si Romeo?…Odbaci svoje ime, jer ono nije deo bića tvog i umesto njega uzmi mene svu!” Nedaleko od Julijinog dvorišta je grobnica osnivača Verone, lep primer gotike, Arche Scaligere. Simbol Verone je ipak Julijina kuća. Šekspir se smeje u grobu, a Scaligere prevrće. Šta nas tera da verujemo u fikciju, umesto u istoriju?

ID-100121294

Mapa života

Fikcija je vrsta mape života, a mi stvarajući je ili se uživljavajući, testiramo različite životne situacije.  Iako znamo da nismo Julije, sigurno nam je poznata ljubavna patnja, te lako postajemo Julije. Umberto Eko konstatuje da ne patimo na isti način ako naši prijatelji imaju ljubavne patnje. „Saosećamo sa njima, ali nisam nikad čuo da je neko izvršio samoubistvo zato što je neko od njegovih prijatelja bio ostavljen.“ A romantični čitaoci Getea su se ubijali (Verterov efekat). Kako to?

Fikcionalni likovi ne mogu da komuniciraju sa ljudima iz stvarnog sveta na način kako to rade naši prijatelji. Oni su šablonizirani, uvek isti. Kad god uzmemo Šekspira, Julija na 56.strani izgovara iste reči, a na kraju knjige neminovno mladi ljubavnici umiru. Oni su nemoćni, ne mogu da izmene „sudbinu“ koju im je odredio pisac. Likovi iz fikcije su, ma kako vešto kreirani, samo kroki crteži, šuplje konture. Nužno je da ih mi kao čitaoci „oživimo“ dajući im svoje osobine. Mi tako ugrađujemo sebe u fikcionalne likove, oni „zaista“ postaju mi i zato su nam toliko važni! Koliko god da volimo svoje prijatelje i da saosećamo sa njima, oni nikada ne postaju mi!

Fikcija kao terapija

U okviru geštalt-psihologije, transkacione analize, psihodrame, a posebno kao metod pozitivne psihoterapije, fikcija može uspešno da bude deo terapijskog procesa. Dejstva priča su tada, raznorodna.

Dejstvo ogladala omogućava da se sagleda unutrašnji konflikt u sadržaju priče. Slikovita predstavljanja pomažu da su sadržaji bliži našem Ja i da je identifikacija lakša. Mi možemo da prenesemo svoje potrebe na priče i da iskaze raščlanimo na način koji odgovara našim  momentalnim psihičkim strukturama. Poistovećenjem mislimo i osećamo sebe, svoje konflikte i želje.

Dejstvo modela čini da nazremo način rešenja unutrašnjeg konflikta, ili otpora. Tako učimo po modelu, ali kreativno. Priče nude eksperimentalno delanje u kojem se bavimo neuobičajenim odgovorima na uobičajene konfliktne situacije.

ljiljana-jerinic
Ljiljana Jerinić

Regresivno dejstvo podstiče potencijale da se mašta i rezonuje na detinji način. Tada aktiviramo limbičke puteve: slikovno mišljenje, čuđenje, divljenje, intuiciju. Na taj način priče modeluju odnošenje prema ličnim željama i ciljevima iz bliske i daleke prošlosti. Priče otvaraju prostor za utopije alternativne stvarnosti.

Priča je i medijator u komunikaciji. Za čitaoca je  zaštita, jer, bar na kratko, dopušta da se otarasimo svojih konfliktno stečenih zaštitnih mehanizama. Terapeutu, vaspitaču, partneru, omogućava da saopšti nešto na indirektan način, neagresivno.

Funkcija protivkoncepta daje primer kako da izmenimo viđenje sopstvenog subjektivnog problema, a skladišteno dejstvo omogućava da upamtivši priču, posegnemo opet kad nam zatreba…..i još mnogo toga.

„Dobra“ fikcija neodoljivo omekšava i najokorelijeg među nama, zarobljenog u tvrd oklop naviknutog načina mišljenja unutar sopstvene biografije, kulture, profesije…Fikcija svojom otvorenošću, višeslojnošću, bezopasnom identifikacijom tako omogućava da pomoć psihoterapeuta evoluira u samopomoć.

 *reči iz naslova je izgovorio Milorad Telebak

Autor: Ljiljana Jerinić, psiholog

Ilustracije: FreeDigitalPhotos.net

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *