Home / Kafa sa tetkom / Gospođica Nakarada – peti deo
Gospođica Nakarada – peti deo

Gospođica Nakarada – peti deo

Iz predhodnog dela: Olgica je do četvrte godine živela mirno u svom dvorištu. Kada bi Izlazila, mama bi je uvek držala čvrsto za ruku. Jednog dana, mame nije bilo, a tata je poveo na pijacu i tamo izgubio. Krenula je sama ka kući. Morala je da pređe dva velika bulevara, koja deca tog uzrasta ne mogu bezbedno da prelaze. Smislila je originalan način:  stala bi uz neku ženu i trudila se da ide ukorak sa njom, kao što je to radila sa mamom. Stigla je nadomak kuće, ali tada joj se žena koju je pratila unela u lice i preplašila. To je bio prvi susret sa gospođicom Nakarada, ali ne i poslednji. Narednog dana je mama došla iz porodilišta sa dve bebe, koje Olgica nije bila spremna da upozna. Takođe nije bila u stanju da čuva bebe kada su prohodale, te je jedva izbegnuta situacija u kojoj su mogli da se uguše od dima. Roditelji su shvatili da je vreme da Olgica krene u obdanište. Prvi dan je obećavao, jer je upoznala Danila. On zna ko je gospođica Nakarada i pas Gara. Popevši se na vrh penjalice, Olgica i Danilo su posmatrali šta Nakarada radi na groblju. U nastavku, Olgica ima noćne more.

DEO PETI

Bio je sumrak. Dugine boje zalaska već su utonule na horizontu, a crne boje noći još nisu progutale sve. To je onaj dugi trenutak bez boja, pokreta i zvuka kad nije ni dan, ni noć, kao da se vreme saplelo pa prestalo da teče. Služi verovatno da se mrak obruši u ponor vremena dramatično kao iznenadni slap vodopada ili udar groma.

Olgica je u sumrak na prstima hodala glavnom grobljanskom stazom. Sa obe strane treperile su sveće i kandila, mešajući svoj miris sa mirisom venaca i već uvelog cveća. Senke su se preteće pružale ka njoj. Grobna tišina je govorila da je sama ovde na ovom strašnom mestu, daleko od izlaza i nečije pomoći. Srce joj je negde u grlu stajalo kao da će iskočiti i pobeći ispred.

Untitled

BENG! –odzvonilo je crkveno zvono i nešto šiljato zabolo se u njeno rame i zabolelo je. Bila je to nečija kandža. Ne, gospođica Nakarada, neeee!

-Mamiceeeee! – iz sve snage vikala je Olgica i  ta vika je razbudila celu kuću.

Mama je držala Olgicu u naručju, a ona je vrištala i bacakala se.

-Probudi se Olgice, sanjaš, samo sanjaš – mama je drmusala.

-Oh, mamice – progledala je Olgica  i privila se uz mamu. Bebe su se takođe probudile i vrištale. Nespretni tata trčao je od jedne do druge, pokušavajući da ih umiri.

-Daj im cucle – kazala je mama. I bebe su se smirile.

-Šta je Olgice, kaži mami.

-Sanjala sam groblje mama, da sam tamo sama.

Tata je zapalio cigaretu i hodao po sobi.

-Nema ničeg na groblju, Olgice. To su samo oznake da je nekad nekoga bilo i ništa više.

-Slušaj, glupo je što su obdanište sagradili uz groblje. Zašto deca da o tome razmišljaju sa pet godina? – ljutnula se mama.

-Pa, to je život. Ne treba ništa da se krije. Sada su deca prezaštićena. Mene je otac, kad mu nestane duvana, slao na drugi kraj sela kod strica. Morao sam i usred noći kraj groblja da prolazim. A znaš kakva su seoska groblja – nemaju ni ogradu kao ova gradska.

-Tata, jesi li se plašio?

-Jesam. Prvi put najviše. Mislio sam da će duhovi da izađu iz grobova. Ali kad se to ni posle nekoliko prolazaka nije dogodilo, ohrabrio sam se. Samo sam uvek zviždao neku veselu melodiju.

-Je li gospođica Nakarada živela i kod tebe u selu, tata?

-Kakva gospođica Nakarada?

-Pa ona veštica sa ćoška ulice, što ima psa Garu.

-Prvo i prvo, veštice ne postoje. Izmišljene su da se deca plaše. Ne znam zašto je potrebno plašiti decu. Sve te bajke sa vešticama, vilama, patuljcima nemaju nikakvog smisla. Opasan je gradski saobraćaj, struja u kući, velika visina, oštri predmeti, a o tome nema ništa u dečjim pričama.

-Jao, mamice, tu mi je zabola svoj oštri nokat, svoju kandžu ona veštica iz sna. Umorna sam, a ne smem da sklopim oči, odmah mi se vraća njen lik.

-Dobro, dobro Olgice, to je samo ružan san. A zabola ti se noga od ove lutke sa kojom si se uspavala – mama je trljala rame – Evo noćas ću da spavam sa tobom u krevetu, ali samo noćas.

U nastavku: Danilo je doneo dvogled u školicu.

Autor: Ljiljana Jerinić, psiholog

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*