Home / Kafa sa tetkom / Gospođica Nakarada – gradska veštica (četvrti deo)
Gospođica Nakarada – gradska veštica (četvrti deo)

Gospođica Nakarada – gradska veštica (četvrti deo)

Iz predhodnog dela: Olgica je do četvrte godine živela mirno u svom dvorištu. Kada bi Izlazila, mama bi je uvek držala čvrsto za ruku. Jednog dana, mame nije bilo, a tata je poveo na pijacu i tamo izgubio. Krenula je sama ka kući. Morala je da pređe dva velika bulevara, koja deca tog uzrasta ne mogu bezbedno da prelaze. Smislila je originalan način:  stala bi uz neku ženu i trudila se da ide ukorak sa njom, kao što je to radila sa mamom. Stigla je nadomak kuće, ali tada joj se žena koju je pratila unela u lice i preplašila. To je bio prvi susret sa gospođicom Nakarada, ali ne i poslednji. Narednog dana je mama došla iz porodilišta sa dve bebe, koje Olgica nije bila spremna da upozna. Takođe nije bila u stanju da čuva bebe kada su prohodale, te je jedva izbegnuta situacija u kojoj su mogli da se uguše od dima. Roditelji su shvatili da je vreme da Olgica krene u obdanište. Prvi dan je obećavao, jer je upoznala Danila. On zna ko je gospođica Nakarada i pas Gara. U nastavku pratimo igru u dvorištu školice.

DEO ČETVRTI

Danilo je uvek imao neku ideju:

-Hajde da se igramo detektiva.

-Kakva je to igra?

-Videćeš. Prvo moramo da se popnemo na vrh penjalice.

-Ooooo, pa ja se plašimmm.

-Dobro, dobro…idem sam.

-Čeeekaj, Danilo.

-Kad si na vrhu, onda možeš da vidiš preko ograde.

-Šta ću da vidim?

-Pa… groblje.

-Ne volim to da gledam.

-Ali svaki dan na groblju je gospođica Nakarada i Gara. Moramo da vidimo šta planira da nas ne bi iznenadila. Ona je naš neprijatelj.

-Danilo, misliš da je ona prava veštica?

-Ne mislim, znam. Samo mi niko ne veruje. Ti ćeš da mi pomogneš da to dokažem?

Penjanje je bilo već dovoljno naporno i zastrašujuće. Olgica je drhtala.

-Pašššćuuu, Dannnilooo.

-Nećeš. Samo ovako prebaci nogu, stisni dobro ruke i ne možeš da padneš. Ali, čekaj, ček, ček…Eno, neko se kreće tamo između grobova.

-Nije to žena, to je neki debeli muškarac.

-Vidiš. Olgice, onaj kameni lik dečaka. To ga je gospođica Nakarada skamenila.

-KKKakkko?

-Lepo. Ako te gleda dovoljno dugo onim očima, čini ti se kao da u njima igra plamen i vruće ti je. Skinuo bi se u kupaće gaće. Onda pogled postane leden i tebi je sve hladnije. Prvo ne možeš da pomeriš stopala, kao das u ti cipele otežale. Skineš cipele, ali vidiš da su ti nokti na nogama plavi i stopala hladna. Onda su ti noge kao štapovi i shvatiš da si do pola kamen.

-Pa ti izmišljaš. Otkud znaš kako se dete tad oseća?

-Ne izmišljam. Stajao sam tamo kraj onog dečaka kad je bio pola kamen, pola živ i on mi je sam to rekao. Vukao sam ga za ruku da ga pomerim, ali nisam imao snage. Dok sam otrčao po pomoć, on se sav u kamen pretvorio. I niko mi nije verovao da je pre pet minuta bio živ.

-Ni ja ti baš ne verujem.

-Psssst, eno je gospođica Nakarada.

-Šta to drži u ruci?

-Lopatu!!!

-PA ONA ĆE DA KOPA! – vrisnuše u glas tako jako da su se deca u dvorištu zaustavila u igri i okrenula ka penjalici. Činilo se da ih je i Gara čuo. Naćulio je svoje čupave uši i počeo da zavija. Gospođica Nakarada je pogledala levo – desno, oko sebe, a onda u daljinu ka ogradi obdaništa. Olgica i Danilo su se skamenili od straha.

-Brzo, Olgice, silazi da nas ova veštica ne pretvori u kipove.

Dok su čekali u redu za ljuljanje, Danilo je nastavio priču.

-Sigurno kopa kanal od groblja do svoje kuće.

-Zašto? Šta će joj tunel? – zabrinula se Olgica.

-Već je sumnjivo što je svaki dan na groblju, a mora tamo da bude.

-Kako mora?

-Tamo je njena ostava.Tamo čuva decu kojima se hrani. Jasno ti je da veštice jedu decu. Mora svaki dan da jede, a ne može sve odjednom da pojede. I mora da ima ostavu. Ne može ostatke od dece da čuva po kući. Može policija da naiđe i uhapsi je. Zato ima ostavu na groblju. To nije sumnjivo.

-Pa, šta će joj tunel?

-Da ne mora niko da vidi kad ide po hranu. Tada je nećemo ni viđati. Ionako mrzi sunce. Moramo da nađemo dokaze pre nego što završi sa izgradnjom tunela.

-Danilooo, zar ona jede decu kao mi piliće?

-Da. Pravi supu od dece. Ona jede meso, a Gara kosti. Zato se tako dobro slažu. Inače bi i njega pojela.

-Jede i pse?

-Sve živo. Ali deca su joj poslastice, kao nama jagode.

U nastavku: Olgica ima noćne more.

Autor: Ljiljana Jerinić, psiholog

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*